Piše: Aleksandar Stojanović
Slanje oružja zapadnog porekla Ukrajini, kao i odobravanje da ono bude upotrebljeno u ratu protiv Rusije, nanovo je aktuelizovalo pitanje eventualnog ruskog odgovora koji bi uključivao atomsku silu kojom raspolaže Moskva. O tome je u prethodnom periodu govorio i sam predsednik Rusije, Vladimir Putin. On je više puta istakao da se konvencionalne snage Kremlja, po svojim gabaritima, ne mogu meriti sa onima sa kojima kumulativno raspolažu zemlje članice NATO pakta, ali je ukazao i na činjenicu da je Rusija najveća svetska nuklearna sila, te da zbog toga nije bespomoćan akter na svetskoj geopolitičkoj sceni.
Ako se uzme u obzir ruska sposobnost da neprijateljske položaje gađa interkontinentalnim balističkim projektilima, raketama iz strateških bombardera, ili sa neke od podmornica, ovako sročena izjava ruskog lidera sasvim sigurno da nije paušalna. Sasvim utemeljen, i vrlo ozbiljan je i nuklearni kapacitet Moskve. Iako su sve procene oko tačnog broja nuklearnih bojevih glava velikih sila čisto orijentacionog karaktera, ne treba ih ni u potpunosti odbacivati.
(Ne)pouzdane procene
Prema procenama Saveza američkih naučnika (FAS), Rusija ima blizu 6.000 nuklearnih bojevih glava. U tu brojku spada i oko 1.500 bojevih glava koje nisu u upotrebi i treba da budu demontirane. Od preostalih, blizu 4.500, većina se smatra strateškim nuklearnim oružjem. Upravo je to oružje koje se obično povezuje sa nuklearnim ratom. Ostale bojeve glave su i fizički manje, a i manje su destruktivne. Stručnjaci procenjuju da je oko 1.500 ruskih bojevih glava trenutno „raspoređeno“, što znači da su smeštene u raketama, bombarderima ili podmornicama. U poređenju sa drugim zemljama, Rusija ima nuklearnu prednost.
Prema podacima FAS-a, zemlje NATO pakta imaju ukupno 5.943 glava (od čega Amerika ima 5.428, Francuska 290, a Ujedinjeno Kraljevstvo 225). Od ostalih nuklearnih sila, ističe se Kina sa 350 , dok Pakistan i Izrael imaju 165 i 160 nuklearnih uređaja. Izrael poseduje 90, dok, poslednjih godina, vrlo aktivna Severna Koreja, 20 nuklearnih bojevih glava. Kina, Francuska, Rusija, SAD i Velika Britanija su i među 191 državom koje su potpisale Ugovor o neširenju nuklearnog oružja. Prema tom sporazumu, one moraju da smanje zalihe nuklearnih bojevih glava i – barem u teoriji – trebalo bi da rade na njihovom potpunom uklanjanju. Broj nuklearnih bojevih glava u tim zemljama je i smanjen u odnosu na sedamdesete i osamdesete godine 20. veka, kada je hladnoratovska, bipolarna planetarna konstrukcija bila na vrhuncu. Ipak, dešavanja na svetskoj geopolitičkoj pozornici prethodnih godina, uslovila su i promene u pogledu regulisanja pitanja proliferacije (širenja) nuklearnog oružja. Rat u Ukrajini je dodatno zakomplikovao situaciju, dovodeći svet i deklarativno i suštinski, na ivicu katastrofe.
(Ne)kontrolisano uništenje
Eventualno korišćenje nuklearnog arsenala trenutno predstavlja jednačinu sa više nepoznatih. Zavisiće od procene ruskog rukovodstva o momentumu rata, odnosno, u želji da se njegovo okončanje ubrza, kao i o očekivanoj reakciji Zapada, a pre svih, Amerike. Ipak, ono što nije nepoznanica, to je destruktivno dejstvo ove vrste oružja za masovno uništenje. Nuklearno oružje je kreirano da izazove maksimalne ljudske i materijalne gubitke, pri čemu obim uništenja zavisi kako od vrste atomskog oružja (termonuklearno ili hidrogensko), da li se radi o strategijskom ili taktičkom naoružanju, od veličine bojeve glave, visine na kojoj se bomba detonira, uslova lokalne sredine i tome slično.
Ipak, čak i najmanja bojeva glava može izazvati ogromnu štetu i trajne posledice. Primera radi, po zlu i razaranju čuvena bomba koja je tokom Drugog svetskog rata bačena na Hirošimu, imala je oko 15 kilotona. Nuklearne bojeve glave danas mogu biti veće od 1.000 kilotona. Ako uzmemo u obzir uticaj koji je prouzrokovalo američko bombardovanje Japana na kraju Drugog svetskog rata na celokupnu svetsku posleratnu pozornicu, može se samo zamisliti kakve bi konsekvence bile u slučaju upotrebe oružja neuporedivo destruktivnije moći.
