Piše: Aleksandar Stojanović
Atomsko naoružanje je bez bilo kakve sumnje, najsnažnija naprava rata ikada stvorena.
U savremenom svetu, postoje dve vrste ovog oružja, strategijsko i taktičko, što je tipologija nastala zbog razlika u stepenu destruktivnosti jednog i drugog.
Dok strategijsko nuklearno oružje, koje biva lansirano sa atomskih podmornica ili strategijskih bombardera ili je nošeno interkontinentalnim balističkim projektilima, izaziva nenadoknadive materijalne i ljudske gubitke protivnika, taktičko nuklearno oružje je pogodnije za korišćenje na bojnom polju, budući da je moguće aktivirati ga u prisustvu vojnika i ostalog oruđa rata.
Numerički izraženo, taktičkim oružjem se smatra ono snage od par, pa do nekoliko desetina kilotona (hiljada tona eksploziva TNT), dok se snaga strategijskog oružja meri megatonama (milionima tona eksploziva TNT).
Podsećanja radi, po zlu čuvena bomba bačena na Hirošimu 1945. godine je imala snagu od 15 kilotona, što je bilo dovoljno da se iste sekunde ubije 70. 000 ljudi.
Megatonske, fizione bombe su neuporedivo moćnije.
Primera radi, najmoćnija bomba ikad detonirana, sovjetska Car bomba je imala snagu od oko 50 megatona (50 000 kilotona).
Iako današnje naoružanje nije toliko snažno, strategijsko oružje u arsenalima velikih sila je itekako sposobno da uništi ogroman broj života.
To je razlog za ozbiljnu zabrinutost, budući da donosioci odluka u savremenom svetu pokazuju nepodnošljivu lakoću u “pritiskanju dugmeta” koje izaziva stradanje običnog sveta.
Kako strategijsko, tako i taktičko nuklearno oružje je prisutno u arsenalima velikih sila, a prema dostupnim podacima, Rusija je u prednosti u odnosu na Zapad u sposobnosti da neprijateljske položaje gađa atomskom silom.
Zarad opstanka čovečanstva, bilo bi najbolje bi bilo da niko i nikada istu ne iskoristi.
