Piše: Aleksandar Stojanović
Povratak Donalda Trampa na mesto predsednika Sjedinjenih Američkih Država doneo je, reklo bi se, neočekivan obrt u odnosu Vašingtona prema ostatku sveta. Intrigantni biznismen, kome je ovo drugi mandat u Beloj kući, u vrlo kratkom vremenskom intervalu je povukao niz smelih poteza, kada su u pitanju uredbe koje regulišu unutrašnje odnose, ali i one koje pogađaju bliže američko okruženje, pa i čitav svet.
Tu su svakako najznačajnije uvećane carine Kanadi, Meksiku i Kini, te najave da Vašington ozbiljno razmišlja o „pripajanju“ Grenlanda i Kanade, te vojne kontrole nad Panamskim kanalom (sadašnjoj američkoj administraciji očigledno nije važna istorijska istinida da je Panama kao nezavisna zemlja 1903. godine i nastala pod patronatom Vašingtona, kako bi se upravo na njenoj teritoriji, tada delu Kolumbije, pravio plovni put koji će spajati Pacifik i Atlantik).
Trampova administracija nije stala tu. Nakon praktičnog ukidanja USAID-a, organizacije koja je prethodnih decenija služila za proliferaciju američke meke moći u svetu, Vašington je nastavio sa intrigantnim koracima. Jedan od onih koji je naišao na ozbiljne kritike antiimperijalistički nastrojenog dela planete, svakako je izjava „da će Amerika od Pojasa Gaze napraviti rivijeru istoka“, zašta bi bilo neophodno, praktično, etnički očistiti dva i po miliona Palestinaca iz tog područja. Time bi se, po Trampu, završio poslednji rat između Izraela i Hamasa.
Američkom predsedniku nikako nije promakao ni najznačajniji geopolitički problem u prethodne tri godine. Geslo da će „rat u Ukrajini okončati za 24 sata ukoliko bude izabran za predsednika“, svakako da je poboljšalo šanse da Tramp to i postane, iako je nezahvalno procenjivati koliki je zapravo uticaj na izborni rezultat imao taj segment Trampove žustre kampanje.
Po inauguraciji, Tramp je ubrzao pripreme za pravljenje dogovora sa Rusijom, kako bi se rat što pre priveo kraju. Delegacijski sastanak u Rijadu sredinom februara je put ka ostvarivanju bližih kontakata dve strane, a o zadovoljstvu što će tako biti, govorili su i sami ruski zvaničnici. Ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov je euforično rekao „da se dve strane napokon čuju“.
Sastanak je, kako je već poznato, protekao bez prisustva druge zaraćene strane. Ukrajincima nema ko da piše. Dalje, primetno je nipodaštavanje i pozicija Evropske unije, čiji su čelnici, u ovom trenutku i po Trampovom viđenju, obični upošljenici koji treba da rade ono što im gazda kaže. Izgleda da evroatlantsko partnerstvo, brižno i hvalospevno negovano od kraja Hladnog rata, ipak ima svoju cenu. To, uostalom, važi za svaki asimetrični odnos.
Pomenuti ekstravagantni potezi nove američke admimistracije, padaju u vodu u poređenju sa diplomatskim skandalom koja se desila prilikom posete predsednika Ukrajine Vladimira Zelenskog, koga je američki predsednik, uz svesrdnu pomoć potpredsednika Džej Di Vensa, praktično izvređao pred kamerama. Vašingtonu je, odjednom, važniji mir od rata.
Ništa to ne znači svim onim unesrećenim ljudima na istoku Evrope, koje je isti taj Vašington, godinama huškao na sukob. U tome je najveća tragedija američkog imperijalizma. Odsustvo svesti o posledicama vlastitih akcija. Ili, jednostavno, apsolutna nebriga za živote ljudi u krajevima sveta za koje se proceni da nije strašno da budu žrtvovani. Nekad su to bili Jugosloveni, danas su to Ukrajinci, sutra će, po svemu sudeći, to biti Meksikanci i Palestinci. Kad su se carevi igrali rata.
Svi navedeni momenti koji su se ostvarili u jednom vrlo kratkom vremenskom prozoru, govore u prilog tome da se odnosi u svetu ubrzano i ničim izazvano, menjaju.
Potezi koje je povlači Donald Tramp, drski i ishitrineni kakvi samo mogu da budu koraci biznismena i šoumena, privlače veliku pažnju javnosti, što je, nema dileme, jedna od njihovih namena. Tramp želi da „učini Ameriku ponovo velikom“ time što će je „vratiti Amerikancima“, odnosno, time što će na sredini treće decenije dvadeset i prvog veka, implementirati neku svoju verziju Monroove doktrine, dvesta godina nakon originalne.
Naoko, izgleda da Vašington želi da kontroliše prilike u svom bližem okruženju, nasuprot hegemonističkoj politici realizovanoj od kraja Hladnog rata, kada je primarna želja svih dosadašnjih administracija bila, globalna dominacija.
U tom smislu, Tramp izgleda kao revolucionarna figura u američkoj spoljnoj politici 21. veka, pošto zastupa drugačije pozicije od svojih prethodnika. Da li se radi o smišljenom potezu i zamci „starog lisca“? Ili je, ipak, na delu tiho priznanje da je Vašington upao u klopku svoje velike moći i još veće arogancije? Pre će biti da je ovo drugo.
Nakon intervencija u Jugoslaviji, Avganistanu, Iraku, Siriji i (posrednom) angažmanu u Ukrajini, Amerika je, sukob nakon sukoba, izlazila sve umornija od posla „širenja demokratije“. Ili od smišljanja drugih izgovora kojima je krila očigledne geostrateške ili geoekonomske interese.
Na temeljima spoljne politike koja nije bila uspešna u meri kojom bi se dugoročno cementirala američka planetarna superiornost, nastale su ideje koje promoviše aktuelni američki predsednik, iako ih on umešno krsti drugim imenima.
Dok ne svane dan kada Pentagon ponovo ne bude procenio da je u interesu Amerikanaca da ratom šire ideje mira. Tada će svanuti neka nova Ukrajina. Da li će proći isto kao današnja? Vreme će pokazati.
