Piše: Aleksandar Stojanović
Američka dozvola Ukrajini da u ratu sa Rusijom koristi taktičko raketni sistem ATACMS, balističke projektile tipa zemlja-zemlja, za gađanje meta i do trista kilometara unutar ruske teritorije, predstavlja važnu fazu u daljem širenju i produbljivanju sukoba koji je nedavno obeležio svoj hiljaditi dan trajanja.
Ova odluka predstavlja nadgradnju postojećeg stanja na terenu, u kom je Kijev rakete mogao da koristi za gađanje ruskih položaja unutar teritorije Ukrajine, ali ne i preko granice.
Opravdanja za rizičan potez, stižu iz više centara moći na zapadu, vojnom i političkom sponzoru kijevskog režima u sukobu koji preti da postane atomski.
Najčešće je to da se odlazećem američkom predsedniku Džozefu Bajdenu žurilo da Kijevu pruži “odrešene ruke” u ratnim operacijama, pre povratka Donalda Trampa u Belu kuću, za koga, određeni krugovi, što na zapadu, što na istoku, veruju da će promeniti tok rata, odnosno, ubrzati njegovo okončanje.
U sličnom maniru, aktuelni predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski, gotovo snishodljivo, ističe da će “njihove rakete govoriti bolje od bilo kojih reči”.
Dve vrste bojevih glava
Skupocene, pojedinačno, milion i po dolara vredne rakete ATACMS pravi kompanija iz odbrambene industrije Lokid Martin, a ispaljuju se ili sa višecevnog lansera raketa M270 (MLRS) na gusenicama ili sa artiljerijskog raketnog sistema visoke mobilnosti M142 (HIMARS) na točkovima.
Rade na čvrsto raketno pogonsko gorivo i imaju specifičnu putanju pod oštrim uglom, zbog čega ih je teško presresti. Takva su makar bila iskustva iz prethodnih ratova, budući da se ovi projektili koriste još od Zalivskog rata 1991. godine.
ATACMS rakete imaju modularni dizajn, odnosno, mogu se prilagoditi tako da nose dve vrste bojevih glava. Prva je, praktično, grozd grozd ispunjen stotinama malih bombi pravljenih tako da unište lakše oklopne jedinice nad širom oblašću. Druga vrsta je jedna jedina bojeva glava, visokoeksplozivna varijanta pravljena tako da uništi krupnije mete. Ona ima masu od 225 kilograma. Dakle, upotreba ovog tipa raketa pruža Kijevu mogućnost da bira mete svog delovanja u Rusiji.
Doktrinirana promena
Reakcija Moskve je bila i diplomatski, ali i koncepcijski, bila oštra i munjevita. Najpre su reagovali portparol Kremlja Dmitrij Peskov i ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, koji su bili saglasni u tome da ova odluka dodatno involvira zemlje Zapada u sukob, što, sasvim sigurno „neće proći bez odgovora“. Vrlo brzo nakon toga, došlo je do promene nuklearne doktrine Rusije, ukazom koji je potpisao predsednik Vladimir Putin.
„Državna politika u oblasti nuklearnog obuzdavanja je odbrambenog karaktera, usmerena na održavanje potencijala nuklearnih snaga na nivou dovoljnom za obezbeđivanje nuklearnog obuzdavanja i garantuje zaštitu suvereniteta i teritorijalnog integriteta države, obuzdavanje potencijalnog protivnika od agresije protiv Rusije Federacije i (ili) njenih saveznika, a u slučaju nastanka vojnog sukoba – sprečavanje eskalacije vojnih dejstava i njihovo okončanje pod uslovima koji su prihvatljivi Rusiji i (ili) njenim saveznicima“, navodi se, između ostalog, u dokumentu.
U njemu se ističe i da je glavni princip doktrine da je nuklearno oružje krajnja mera zaštite suvereniteta zemlje, naročito usled nastanka novih vojnih pretnji i rizika po Rusiju, pri čemu se implicitno spominju i projektili ATACMS, odnosno, sve rakete sličnih karakteristika njima.
Obuzdavanje je imperativ
Odredbe nove, ažurirane doktrine Rusije obuhvataju i sledeće stavke:
Obuzdavanje se tiče i država koje omogućavaju da se teritorije, vazdušno ili morsko prostranstvo koje su pod njihovom kontrolom koriste za pripremu agresije protiv Rusije;
Obuzdavanje ima za cilj da obezbedi da potencijalni protivnik shvati neizbežnost odmazde u slučaju agresije;
Obuzdavanje se sprovodi kontinuirano tokom mirnodopskog vremena, kao i u periodu direktne pretnje agresije i tokom rata, sve do početka primene nuklearnog oružja,
U dokumentu se navodi da se agresija bilo koje države iz sastava vojne koalicije protiv Rusije ili njenih saveznika smatra agresijom ove koalicije uopšte.
Glavne vojne opasnosti u cilju čijeg neutralisanja će se sprovoditi nuklearno obuzdavanje prema unapređenoj doktrini:
Ukoliko je protivnik rasporedio ili proširio svoje PVO rakete srednjeg i malog dometa, dronove i druge vrste oružja na teritorijama koje se graniče sa Rusijom i njenim saveznicima;
U slučaju ako je protivnik rasporedio PVO, jurišne sisteme i sredstva protivsatelitske borbe u kosmosu;
U slučaju formiranja ili proširenja postojeće vojne koalicije, koja približava vojnu infrastrukturu prema granicama Rusije;
Ukoliko je protivnik rasporedio svoje nuklearno oružje u blizini nenuklearnih zemalja i sprovodi vežbe velikih razmera u blizini ruskih granica,
Ako bude pokušaja izolacije Rusije, uništavajući ekološki opasne objekte.
U dokumentu se naglašava da odluku o primeni nuklearnog oružja donosi predsednik Rusije, a u slučaju potrebe može o toj spremnosti ili faktičkoj primeni oružja informisati druge zemlje.
Neizvesna budućnost
Dakle, formulacije u dokumentu ukazuju da i na strategijsko-doktriniranom nivou, Rusija ima nameru da reaguje na najnovija dešavanja na frontu.
U međuvremenu, u pokušaju da “iskontrolišu štetu”, oglasili su se portparol američkog Stejt departmenta Metju Miler, koji je rekao da ni SAD ni NATO ne predstavljaju nikakvu pretnju po Rusiju, kao i portparolka Pentagona Sabrina Sing koja je istakla da SAD ne ratuju protiv Rusije.
Da li će neuverljive reči utehe koje dolaze od američkih zvaničnika biti dovoljan razlog za Moskvu da se suzdrži od upotrebe atomskog naoružanja, taktičkog ili strategijskog nivoa, ostaje da se vidi.
Do tada, u ušima svih relevantnih figura na međunarodnoj političkoj sceni treba da odzvanjaju reči drevnog vojnog pisca Sun Cua, koji je govorio “da se pritešnjenoj vojsci mora pružiti odstupnica, u suprotnom, ljudi se bore do poslednje kapi krvi”.
