Piše: Aleksandar Stojanović
Tragedija koja se u petak, 1. novembra 2024. godine desila u Novom Sadu, kada je nadstrešnica taze rekonstruisane Železničke stanice pala i ubila četrnaest osoba, sem velike tuge i saosećanja sa porodicama žrtava, pokrenula je i brojna pitanja sa kojima srpsko društvo mora da se suoči.
Prvo i najznačajnije je pitanje odgovornosti.
Pod odgovornošću se svakako podrazumeva njen krivični aspekt, koji ne bi smeo da se dovodi u pitanje, ali i njen politički i stručni momenat, koji se apsolutno moraju posmatrati zajedno, uzimajući u obzir karakter i konstelaciju odnosa u Srbiji, zemlji u kojoj je stručno mišljenje u gotovo svim oblastima (sistemima bezbednosti, ekonomije, ekologije, kulture, prosvete…) podređeno donosiocima političkih odluka i, vrlo često, interesima krupnog kapitala, sa kojima su zvaničnici tesno povezani.
Ova tragedija, (koju deo javnosti, naziva i zločinom), u kojoj su živote izgubili ljudi starosnog raspona od 6 do 77 godina, pokazala je, odnosno, podsetila da je bezbednost ljudi određene zemlje, apsolutni prioritet, te da je svaka druga koncepcija, manje važna od života i zdravlja ljudi koji čine osnovnu gradivnu ćeliju svake zajednice, uključujući tu i državu.
Ljudska bezbednost, podrazumevajući pod njom njen fizički, egzistencijalni i zdravstveni aspekt, ali i njenu ekonomsku, političku i ekološku komponentu, (što je metodologija koju je svojevremeno iskristalisao Johan Galtung), predstavlja apsolutni nukleus svih daljih priča o socijetalnoj, nacionalnoj, regionalnoj i u krajnjoj liniji, globalnoj bezbednosti.
Država je bezbedna onoliko koliko je bezbedan njen pojedinačni građanin, tako da je svaka analiza o vojnim, policijskim ili obaveštajnim potencijalima zemlje, apsolutno bespredmetna u situaciji kada nadstrešnica javne ustanove, finansirane iz budžeta, koji, svojim novcem, pune svi građani, ubije četrnaest osoba.
Bezbednost, tretirana kao svojstvo je apsolutni preduslov postojanja i napredovanja pojedinca i zajednice, a njeno postizanje je zakonska i suštinska obaveza države i njenih organa.
Ukoliko država nije u stanju da pruži bezbednost svim ljudima koji užive unutar njenih granica, gubi se jedan od glavnih argumenata za njeno postojanje.
Država, kao širi i apstraktniji fenomen sa dugom istorijskom tradicijom i vlast, kao trenutna manifestacija njene moći, moraju da služe interesima građana, a jedan od najfundamentalnijih interesa je elementarna bezbednost.
Ukoliko to ne čini, implicitno potvđuje reči, u savremenom svetu, „ozloglašenog“ Karla Marksa, koji je govorio da je „država samo izvršni komitet vladajuće klase“.
Toga treba da budu svesni svi stanovnici Srbije i u svakom trenutku.
Da li to razume i aktuelno rukovodstvo zemlje u kojoj živimo?
