Piše: Milica Stojanović, diplomirani sociolog
Kada se radi o merenju nasilja u školama i upoređivanja njegovog stepena u različitim zemljama, pa čak i u različitim regionima iste zemlje, teškoće se najpre javljaju u domenu korišćenja različitih merila, pa i termina koji su različito definisani u samim istraživanjima, ali i u različitim opštim i zdravorazumskim shvatanjima značenja određenih termina u populaciji i među decom školskog uzrasta u različitim zemljama i njihovim odstupanjima od njihovih naučnih definicija. Ovo su samo neke od teškoća poređenja rezultata dobijenih u različitim istraživanjima. Ipak, postoje neka naučna poređenja rasprostranjenosti nasilja između različitih zemalja. Jedno od njih, koje navodi socijalni psiholog Dragan Popadić u svojoj publikaciji „Nasilje u školama“, jeste istraživanje Elesea i saradnika iz 2003. godine, u kome se porede razultati dobijeni primenom istog upitnika (Olveusovog) na decu približnog uzrasta u 7 zemalja. Ovom uporednom analizom različitih zemalja došlo se do zaključka da je u istraživanjima u Italiji i Španiji otkriveno najviše nasilja u školama, gde je više od polovine učenika bilo učesnik u nasilju (bilo kao žrtva, nasilnik ili žrtva/nasilnik), a rezultati dobijeni na Malti su bili približni ovome, dok recimo Kina i Irska beleže mnogo manje stope registrovanog nasilja.
Godine kao faktor
Autor, takođe kao jedno od relevantnih istraživanja na polju poređenja nasilja u školama između različitih zemalja, navodi i istraživanje Svetske zdravstvene organizacije iz 2005/2006. godine. Istraživanje je obuhvatilo 41 zemlju, i na uzorku od preko 200000 učenika su posmatrana deca od 11, 13 i 15 godina. Otkriveno je da postoje značajne razlike u stepenu nasilja u školi između različitih zemalja, pa je u nekim zemljama procenat dece koja su na neki način učestvovala u nasilju čak četiri puta viši nego u nekim drugim. U odnosu na razlike između država, razlike u polu i uzrastu su znatno manje. Interesantno je, međutim, da je uočena pravilnost u opadanju nasilja sa porastom broja godina učenika. Kada se o poređenju procenata dobijenih u različitim zemljama radi, u ovom istraživanju podaci ukazuju na to da po procentu dece koja su bila žrtve nasilja prednjači Turska (54%), a u stopu je prate Litvanija, Grčka, Grenland i Ukrajina. Najmanji procenat nasilja u školi je ovim istraživanjem utvrđen u Švedskoj (14%), a zatim u Španiji, Češkoj, na Islandu, Malti i u Hrvatskoj. Ono što je zanimljivo, poređenjem ovog istraživanja, i onog prethodno pomenutog u ovom radu, dolazi se do zbunjujućeg rezultata. Naime, u prethodnom istraživanju (vršenom samo dve godine ranije) su Španija i Malta na samom vrhu po procentu nasilja u školi, a u ovom se one nalaze na samom dnu lestvice. Kako se nasilje u školi (ni bilo koji drugi vid nasilja ili kriminaliteta) ne može toliko brzo iskoreniti ili značajno smanjiti, možemo uvideti da ovakvi rezultati ukazuju na to koliko je sam metodološki okvir istraživanja bitan i u kojoj meri on kasnije može uticati na dobijanje određenih rezultata.
Diktat kulture i uslova življenja
Jedan od zanimljivih zaključaka jeste i da se zemlje u kojima se nasilje u školama posmatra kao ozbiljan društveni problem, u stvari, nalaze negde blizu proseka, odnosno na sredini ove lestvice, a tipičan primer je SAD sa 29%. Takođe, interesantno je da se tri zemlje bivše SFRJ (Hrvatska, Severna Makedonija i Slovenija) nalaze veoma blisko na lestvici, odnosno otkriven je približan procenat nasilja u školama. Ovo bi, možda, moglo biti objašnjeno donekle sličnom ekonomskom situacijom u kojima su se ove zemlje u vreme istraživanja nalazile, a i kulturom, koja iz ekonomije i proizilazi. Kada govorimo o onima koji su u nasilju u školi učestvovali kao nasilnici, utvrđeno je da procenat ovih učenika takođe opada sa uzrastom, odnosno kada se posmatra od mlađeg ka starijem uzrastu, a ovde se takođe javlja i značajno veći procenat dečaka nego devojčica. Kada se radi o upoređivanju rezultata sličnog (mada ne potpuno istog) istraživanja iz 2001. i 2002. godine, koje je takođe sprovela Svetska zdravstvena organizacija, dolazi se do sličnih rezultata, što ponovo potvrđuje gorenavedeni argument da nasilje u školama nije nešto što može biti iskorenjeno ili u velikoj meri smanjeno u razmaku od par godina. Takođe, slični rezultati i procenti nasilja dobijeni u dva različita istraživanja u razmaku od četiri godine, njihova postojanost i relativna stabilnost stope nasilja u školama, ukazuje na ovu vrstu nasilja kao na društveni, sistemski, a ne problem pojedinaca i može se svakako zaključiti da prisustvo nasilja u školama nije nešto što je rezultat slučajnog spleta okolnosti ili (kao što se u javnosti često predstavlja) rezultat zločeste naravi pojedine dece. Kreator nasilja, njegov koren i hranitelj, jeste samo društvo, sa svojom ekonomijom i najčešće vrlo krutim kulturnim normama, kojima deca u periodu adolescencije vrlo često nisu u stanju da se prilagode, i mišljenje autorke ovog seminarskog rada jeste da ih za to ne smemo kriviti.
(Publikacija „Nasilje u školama“ je objavljena 2009. godine, tako da su korišćena istraživanja i podaci iz prve decenije dvadeset i prvog veka. Zbog toga, navedene procente treba posmatrati u skladu sa vremenom u kom su nastala, ostavljajući mogućnost da je u međuvremenu došlo do promena u tom pogledu.)
