Piše: Milica Stojanović, diplomirani sociolog
Jedan od ogromnih problema u školstvu bilo koje države, jeste nasilje između odraslih (nastavnika) i učenika. Ovaj specifičan vid nasilja može imati dva smera, u prvom dolazi do nasilja nastavnika nad učenicima, dok je u drugom smer obratan, ističe socijalni psiholog Dragan Popadić u svom delu „Nasilje u školama“. Većina istraživanja je pokazalo zapanjujuću rasprostranjenost nasilja obe vrste u školama. Tako, većina nastavnika je u svoju odbranu, nakon počinjenog nasilja, rekla kako maltretiraju učenike za njihovo dobro, odnosno kako su bili vođeni potrebom da koriguju ponašanje učenika i na neki način ih prevaspitaju. Takođe, zabrinjavajuća je i činjenica, za koju nije potrebno izvršiti istraživanje, već je svakom pojedincu koji je socijalizovan u društvu poznato, da nastavnici i profesori uglavnom prolaze nekažnjeno, te se naravno ovakvo nasilje nastavlja iz godine u godinu. Naravno, ovakvo nasilje (koje je uglavnom fizičko) potiče iz kulture i verovanja da su deca po prirodi zla i da je u mnogim slučajevima ovo najbolji ili čak jedini efektivan način za ’’popravljanje’’ te dece. Takođe, u mnogim državama i sami roditelji odobravaju nasilje nastavnika nad njihovom decom, pa na kraju i sama deca koja su žrtve ovakvog nasilja počinju da veruju kako ovo jeste nešto što su zaslužila, i neretko se dešava da ne saopštavaju svojim roditeljima (ili ne saopštavaju apsolutno nikome) da su bili žrtve nasilja. Javlja se nimalo iznenađujuća posledica nasilja nastavnika prema učenicima: svojim lošim primerom nastavnici utiču na povećanje nasilja i agresivnosti u školama, a ne na smanjenje. Treba istaći da je poslednjih godina, sve prisutniji obrnuti proces, odnosno, da sve više učenici postaju ti koji vrše nasilje nad profesorima. Smanjenjem poluga moći i odgovornosti koje je nastavno osoblje imalo u prošlosti, otvorilo je put stvaranju drugačije prakse u školama, što takođe predstavlja veliki društveni problem.
Proučavanje grupa
Kasnije u svom izlaganju o nasilju u školama, autor promućurno zaključuje da je izrazito individualistički pristup u proučavanju nasilja zapravo samo plod zapadnjačke kulture, i navodi da su u Japanu, čija je kultura smatrana izrazito kolektivističkom, proučavanja školskog nasilja gotovo uvek usmerena na proučavanje grupa iz kojih potiče nasilje i u čijem okviru se ono javlja, pa s toga nasilje uvek mora biti proizvod specifičnih odnosa koje produkuje grupa, a ne plod nekih trajnih karakteristika ličnosti. Grupe kreiraju sopstvene vrednosti i norme, koje vrlo često nisu proizvod prostog ’’prelivanja’’ dominantnih vrednosti i normi šireg društva u kojima se te grupe nalaze, i čak mogu biti u sukobu sa tim dominantnim vrednosnim usmerenjima. Na osnovu tih vrednosti imanentnih određenoj grupi, formiraju se uloge i statusi. Veoma je česta pojava da osoba koja nije u potpunosti prilagođena vrednostima grupe (iako ovo ne znači da takođe nije prilagođena vrednostima šireg društva) dobije od grupe ulogu žrtve školskog nasilja. Iako postoji veliki broj maltretiranja učenika u kojima je nasilnik jedna osoba, nije isključeno da ona maltretira žrtvu ’’u ime grupe’’, odnosno da je nasilnik član nasilničke grupe koja ga u tom konkretnom slučaju, ili u nasilničkom ponašanju uopšteno, podržava.
Socijalni status kao okidač
Kada se socijalni status pojedinca u okviru grupe uporedi sa njegovom sklonošću ka nasilničkom ponašanju ili izostankom iste, uočavaju se izvesne pravilnosti. Naime, utvrđeno je da deca koja se nalaze blizu dna statusne lestvice jedne grupe najčešće postaju nasilnici, a i da su žrtve obično učenici sa samog dna pomenute lestvice, odnosno potpuno marginalizovani učenici. Dakle, obično je nasilno ponašanje karakteristično za učenike sa niskim statusom, i vrlo često oni svoju frustriranost niskim statusom usmeravaju na one osobe koje imaju još niži status od njih. Međutim, ovde se radi o statusnoj lestvici formiranoj na osnovu kriterijuma omiljenosti nekog učenika među vršnjacima, a statusna lestvica se može formirati i na osnovu popularnosti. U okviru ove druge lestvice uočava se da učenici koji su među najpopularnijima neretko ispoljavaju agresiju na drugim učenicima, a takođe se javlja i mogućnost da učenici koji nisu bili skloni antisocijalnom i nasilničkom ponašanju, u procesu socijalne mimikrije, oponašanjem popularnih i sami postanu nasilnici.
Društveni koreni nasilja
Nasilje, ukoliko ga želimo iole ozbiljnije posmatrati i proučavati, moramo posmatrati kroz prizmu društva, odnosa koje ono strukturiše i kulture koja je uslovljena tim odnosima, ali ih i uslovaljava. Autor posvećuje jedan odeljak publikacije uticaju sociokulturnih odnosa na shvatanje nasilja i oblike u kojima se nasilje smatra normalnim. Važno je istaći i da se i u okviru istog društva (čije se granice obično smatraju istovetnim sa državnim granicama) kultura u različitim segmentima tog društva ispoljava različito i postoje određene varijacije, koje su uglavnom potiču iz razlika u klasi, staležu, a neki naglašavaju i geografske i klimatske uslove života određene zajednice. Šta god da je razlog, sasvim je logično zaključiti da ukoliko je u kulturi nekog društva ili segmenta društva nasilje do te mere prisutno, da je smatrano potpuno normalnim, ni posebni vidovi nasilja, kao nasilje u školama, neće se smatrati ozbiljnim društvenim problemom.
