Piše: Aleksandar Stojanović
Deca su najvrednije blago društva. Mere njihove zaštite su mnogostruke. Primarnom socijalizacijom, u porodici, i sekundarnom, u školi, dete treba da stekne znanja o fundamentalnim postulatima bezbednosne kulture – ponašanja na način kojim se svodi na što manju meru rizik od opasnih događaja.
Naravno, čak i u tom hipotetičkom scenariju, gde svi roditelji i sva deca imaju razvijenu svest o tome, bezbednosna kultura sama po sebi nije dovoljna. U sredini u kojoj vlada klima ekonomskog i moralnog regresa, izvora ugrožavanja ima mnogo, a oblika i nosioca još više, tako da su neophodne konkretnije mere.
Zaštita dece u školama je nešto na šta treba obratiti posebnu pažnju, jer su to institucije u kojima deca provode veliki deo dana i u kojima stupaju u interakciju sa drugim ljudima različite dobi. Pojava vršnjačkog nasilja je nešto o čemu se dosta govori . Ništa manje aktuelne teme nisu prodavanje narkotika u školskim dvorištima, vrbovanje dece od strane pedofila, ili obračuni adolescenata inspirisanih različitim pobudama. Da bi se deca zaštitila od nasilnika, škole su počele da praktikuju upotrebu sistema zatvorene televizije, sa radnikom fizičkog obezbeđenja na ulazu u zgradu škole. Komponente ovog sistema su kamere, prenosni putevi, izlazni monitori i uređaji za snimanje i reprodukciju slike. Savremeni sistemi imaju i dodatne tehničke elemente: kontrolore, svičere i multipleksere.
Postojanje sistema zatvorene televizije ima tri funkcije: odvraćanje, osmatranje i snimanje.
Prva od navedenih ima naglašeni preventivni karakter – treba da obeshrabrujuće deluje na nasilnike, da bude prva linija odbrane od inkriminisanih aktivnosti. Osmatranjem se omogućuje sagledavanje stanja nad prostorom koji se obezbeđuje, odnosno samih hodnika unutar zgrade i dvorište škole. Radnik fizičkog obezbeđenja na monitorima ispred sebe ima celokupan štićeni prostor, što mu značajno olakšava posao. I na kraju, funkciju snimanja sistem zatvorene televizije, ostvaruje arhiviranjem materijala i njegovom reprodukcijom kasnije, kada je neophodna detaljnija analiza događaja koji su se desili. Na ovakav način, ova tehnička komponenta zaštite školskog prostora ima komplementarni moment – delovanjem na psihu potencijalnog izvršioca krivičnog dela, ona ga odvraća i destimuliše, omogućava da se nadgleda celokupan prostor škole, i na kraju, ako ipak dođe do nasilja u školi, da se sporna situacija naknadno analizira zbog sposobnosti čuvanja i reprodukcije snimljenog materijala. Ukoliko su spoljašnje i unutrašnje kamere taktički dobro postavljene, ako su odabrani tehnički najadekvatniji uređaji, sistem zatvorenog kruga može biti od velike pomoći u zaštiti dece u školama.
Uloga obezbeđenja
U nekim školama je primetno prisustvo radnika fizičkog obezbeđenja. On, shodno odredbama Zakona o privatnom obezbeđenju iz 2013. godine, ima ovlašćenja da:
– utvrdi identitet lica koje ulazi ili izlazi iz objekta, kao i u samom štićenom prostoru (ovo se vrši uvidom u ličnu kartu ili drugi identifikacioni dokument sa fotografijom, izdatim od strane državnih organa);
– pregleda lice ili vozilo na ulazu ili izlazu iz objekta ili prostora i u samom štićenom prostoru ( zarad otkrivanja zakonom zabranjenim predmeta, predmeta koji su zabranjeni unutar zgrade pravnog lica, ili predmeta kojima se može ugroziti bezbednost ljudi unutar pravnog lica);
– zabrani neovlašćenim licima ulaz i pristup u objekat ili prostor koji se obezbeđuje ( zabrane, upozorenja i naredbe se izdaju glasom, pokretima ruku i tela, svetlosnim ili zvučnim signalom, isticanjem znakova i pisanih upozorenja);
– naredi licu da se udalji iz objekta ili prostora koji obezbeđuje, ako se lice tu neovlašćeno nalazi;
– upozori lice koje svojim ponašanjem može ugroziti svoju i tuđu bezbednost;
– privremeno zadrži lice koje je zatekao u objektu ili prostoru u vršenju krivičnog dela, do dolaska policije (o tome mora obavestiti policiju i sačiniti pisani izveštaj koji će predati policiji u roku od 24 časa);
– upotrebi sredstva prinude: sredstva za vezivanje, fizičku snagu, posebno dresirane pse, ili vatreno oružje. ( Sredstva prinude radnik fizičkog obezbeđenja može upotrebiti samo ako na drugi način ne može odbiti istovremeni, neskrivljeni, protivpravni napad kojim se ugrožava njegov život, život lica koja obezbeđuje, kao i na uništenje, oštećenje ili otuđenje imovine koju obezbeđuje).
Pre upotrebe sile, radnik fizičkog obezbeđenja mora da upozori onoga protiv koga primenjuje te mere, da će protiv njega biti upotrebljena sila, osim u slučajevima kada bi na taj način ugrozio sebe ili drugog. Naravno, upotreba fizičke snage mora biti srazmerna napadu koji se odbija i biti obustavljena nakon prestanka napada. Radnik fizičkog obezbeđenja može upotrebiti vatreno oružje samo u slučaju nužne odbrane i krajnje nužde, kao što je i precizirano članom 55, stav 1 Zakona o privatnom obezbeđenju.
Dakle, postoje zakonske osnove po kojima službenik fizičkog obezbeđenja ima ovlašćenja da na adekvatan način obavlja svoj posao u određenom pravnom licu, u ovom slučaju, u školi. Kao i za sistem zatvorene televizije, tako i ovde možemo reći da je veliki deo delovanja službenika fizičkog obezbeđenja preventivan – zbog toga što je prisutan na punktu na ulazu u dvorište ili zgradu škole, on deluje odvraćajuće na nasilnike.
Ograničenost dejstva
Ipak, incidenti koji su se prethodnih meseci desili u srpskim školama, a koji su, zbog svoje morbidnosti, potresli javnost (primeri vršnjačkog nasilja, napada na profesore i slično), pokazali su da su teorija i praksa često međusobno isključive. Načelno gledano, uvođenje radnika fizičkog obezbeđenja i sistema zatvorene televizije, ne predstavlja loš korak u pravcu stvaranja bezbednijeg ambijenta za decu u školama, ali je, kao i svaka druga represivna mera, ograničenog dejstva.
Budući da je srpsko društvo postalo izrazito netolerantno i nasilno prethodnih godina, po spirali, to dolazi do najmlađih delova društva. Deca usvajaju obrasce ponašanja odraslih, a ako se svemu tome doda sveprisutna entropija međuljudskih odnosa, izazvana prisustvom savremenih tehnologija i društvenih mreža, paleta faktora koja utiču na povećanu agresivnost kod dece se širi i po vertikali i horizontali.
Najispravniji, iako najteži korak u pravcu stvaranja bezbednijeg ambijenta za decu, ma gde se ona nalazila, , jeste poboljšanje opštih uslova života u sredini u kojoj odrastaju. Pod time se podrazumevaju ne samo materijalni uslovi života (koji su, istina, primarni), već i oni kulturološke prirode. Jednostavno, od slabe su koristi svi represivni mehanizmi ovoga sveta, ukoliko je dete izloženo neposrednom ili posrednom nasilju, odnosno sredini u kojoj se ono normalizuje.
O tome pre svega treba razmišljati prilikom analiziranja mera u cilju zaštite najmlađeg i najdragocenijeg dela našeg društva.
