Piše: Aleksandar Stojanović
Odbrana zemlje je oduvek bilo jedno od centralnih političkih pitanja, budući da se radilo o stvari od egzistencijalne važnosti. Nakon profilisanja savremenih država, u godinama tokom i nakon apsolutnih monarhija, ova oblast društvene stvarnosti je, kao i sve druge, na neki način institucionalizovana i sistematizovana, kako u pogledu stvaranja profesionalnijih oružanih snaga, tako i u smislu temeljnije akademske razrede čitavog problema.
Koncepcija i ideja kako vršiti zaštitu granica, najvažnijih komunikacijskih pravaca, vazdušnog prostora, teritorijalnih voda, strateških tačaka i, što je najvažnije, stanovništva, bilo je mnogo u prethodnim vekovima.
Retorika prisutna prethodnih godina u Srbiji, u žižu pažnje vraća jednu doktrinu, čiji koreni upravo i sežu nekoliko stotina godina u prošlost. Radi se o doktrini totalne odbrane. O čemu se tu zapravo radi?
Stara ideja
Sažeto i pojednostavljeno rečeno, doktrina totalne odbrane je ideja odbrane države koja podrazumeva da se u tu svrhu koriste svi kapaciteti društva. U praktičnom smislu, to znači da svi stanovnici zemlje treba da budu osposobljeni da učestvuju u borbenim dejstvima, što bi značilo obavezu služenja vojnog roka sa sve muškarce i žene neke države.
Opštenarodna odbrana, strategijsko opredeljenje bivše SFRJ, u doktriniranom pogledu se oslanjala na koncept totalne odbrane, a u ideološkom, radilo se o adaptaciji koncepta naoružanog naroda, ideje za koju su se svojevremeno zalagali francuski revolucionari 1789. godine. Dakle, ne samo da se ne radi o istorijskoj nepoznanici, već su se ljudi na ovim prostorima već susretali sa (nekim) praktičnim tekovinama doktrine totalne odbrane.
Principijelno posmatrano, ukoliko pisac dozvoli sebi slobodu da se o valjanosti doktriniranih rešenja određuje normativno (da izrekne sopstveni sud o tome da li je neko rešenje pozitivno ili negativno), onda treba reći da načelna ideja totalne odbrane nije loša.
Kako na pojedinačnom planu, tako i na nivou kolektiviteta, svakako da je idealno sam biti gospodar sopstvene sudbine i oslanjati se na sopstvene snage, a ne na druge pojedince, odnosno, u kontekstu državne politike, na druge centre moći u regionu i svetu.
Nema nikakve sumnje da to daje izvesni osećaj moći, jer je uvek bolje sam kontrolisati situaciju, nego se oslanjati na drugoga, o čemu je, pre pola milenijuma, pisao i veliki firentinski teoretičar Nikolo Makijaveli, u svom čuvenom delu „Vladalac“, u glavama posvećenim najamničkim i pomoćnim vojskama.
S druge strane, odluka o implementaciji doktrine totalne odbrane ne sme biti doneta samo na osnovu pozitivnog stava i izvesnog ushićenja pri pomisli da „sami možemo braniti svoje nebo“. Doktrinirane odluke, moraju biti u skladu sa strategijom odbrane, strategijom bezbednosti i u krajnjoj liniji, generalnom strategijom zemlje i pravca u kom ona želi da se kreće.
Doktrina totalne odbrane je, strogo uzeto, protivna reformskim procesima koji se sprovode u našim oružanim snagama prethodnih dvadeset godina, a koji imaju za cilj pokušaj pune profesionalizacije vojske i približavanja standardima NATO-a, vojnog saveza sa kojim Srbija i danas vrlo blisko sarađuje, što kroz „Partnerstvo za mir“, što kroz individualne pakete saradnje.
Još važnije, praktično uvođenje ovog koncepta bi značilo reaktiviranje suspendovane odredbe o obaveznom služenju vojnog roka, što je učinjeno 2011. godine. U postojećim okolnostima, odbrambene dužnosti civila tokom ratnih dešavanja su regulisane Zakonom o radnoj, vojnoj i materijalnoj obavezi, pošto se od 2011. vojni rok služi dobrovoljno. Dakle, pogrešno je misliti da bi u slučaju rata civilno stanovništvo u ovom trenutku bilo pošteđeno bilo kakvih obaveza, jer ne postoji obaveza služenja vojnog roka. Vojne dužnosti su samo jedna dimenzija aktivnosti u ratnim uslovima, ali nikako ne i jedina. Totalna odbrana bi, bez sumnje, doprinela da spremnost naših građana da učestvuju u njima, podigla na jedan viši nivo.
Pored pomenutih, pozitivnih strana doktrine totalne odbrane, treba reći da njena primena sa sobom nosi i određena problematična pitanja.
Cena slobode?
Prvo, treba demistifikovati često korišćenu frazu koja dolazi od političkih predstavnika Srbije, koji sa ponosom ističu da bismo na taj način „postali vojno neutralni ili vojno samodovoljni“. Ukoliko pođemo od toga da ovakve izjave se pre svega odnose na „vojnu neutralnost“ u odnosu na velike centre moći (u Vašingtonu, Briselu, Moskvi i Pekingu), mora se istaći da su one u najmanju ruku neozbiljne. U svetu u kom je najznačajniji oružani resurs nuklearno oružje, apsolutno je deplasirano pričati da bi bilo koja zemlja, a naročito ona iste ili slične veličine Srbiji, bila vojno neutralna samo na bazi konvencionalnih vojnih snaga i toga što će „svi Srbi u vojnike“. Dakle, radi se o klasičnom populizmu, realizovanom u cilju prikupljanja lakih političkih poena. Jedini put koji garantuje koliku-toliku vojnu samodovoljnost je posedovanje atomskog naoružanja. Severna Koreja je primer takve zemlje. Veliko je pitanje da li Srbija može ili treba da ide u tom pravcu.
Drugo pitanje, pitanje odnosa sa Zapadom u slučaju praktične realizacije ove doktrine, smatram da nije od tolike važnosti koliko bi moglo se na prvi pogled čini, budući da neke države članice EU i NATO-a iz neposrednog okruženja (Hrvatska) uveliko razmatraju vraćanje obaveze služenja vojnog roka, tako da u tom smislu, to nije nešto inkompatibilno sa stavovima u Vašingtonu i Briselu, naročito u kontekstu rata u Ukrajini. Naravno, Srbija nije član pomenutih organizacija, tako da nema sumnje da postoji prostor da se njeni potezi u ovom smislu mogu drugačije tretirati, ali smatram da implementacija doktrine totalne odbrane ne bi bila presudan razlog da naša zemlja dospe „na crnu listu“.
Treće pitanje, tiče se stavova građana, stručne i šire javnosti, kao i sveobuhvatnosti strategije i puta kojim Srbija treba ići. Kako se u prethodnom periodu dešavalo da se ignorišu mišljenja stanovnika ove zemlje, još češće, opservacije stručne javnosti, nema nikakve sumnje da će nosioci vlasti doneti odluku na osnovu toga koliko za nju imaju podršku u svom biračkom telu, neopterećeni kritikama „onih drugih“. To, naravno, ne može da bude dobar put i dugoročno posmatrano, vodi slabljenju društvene kohezije, što je jedna od važnih determinanti moći jedne države.
Četvrto, ali ne i najmanje važno pitanje, tiče se spremnosti da se jačanju bezbednosnih kapaciteta, ali i bezbednosne kulture, pristupi na valjan i temeljan način. Sve dok u školskom programu od najranijih uzrasta, kao obavezan, a ne fakultativan, ne bude prisutan predmet koji će generacije teorijski i praktično osposobljavati da se suočavaju sa mirnodopskim i ratnim pretnjama, uvođenje doktrine totalne odbrane samo putem vraćanja obaveze služenja vojnog roka će ostati neutemeljeno i ad hoc rešenje.
Ukoliko želimo da živimo u ozbiljnoj državi, predloge odluka vojno-strateške prirode moraju da pripremaju objektivni, profesionalni, nepotkupljivi, politički i interesno neutralni eksperti iz vojnih krugova, akademskog i civilnog sveta, uz konsultaciju da nosiocima političke vlasti i naravno, širom javnošću i građanima. Sve ostalo predstavlja čin političke samovolje i dugoročno gledano, nanosi štetu interesima države i njenih stanovnika. Implementacija doktrine totalne odbrane, sa svim svojim pratećim elementima, bez prethodno zadovoljenih uslova, biće upravo to. Politička samovolja.
