Piše: Aleksandar Stojanović
Dešavanja u selu Banjska, oružani obračun između grupe Srba i policijskih snaga prištinskih institucija, smrt jednog Albanca i troje Srba, tenzije i prepucavanje političkih vrhuški Beograda i Prištine, pitanje dijaloga između dve strane su problematizovala na najoštriji način u poslednjih petnaestak godina. U tome su saglasni i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, premijer prištinskih institucija, Aljbin Kurti, ali i međunarodna zajednica, na čelu sa posrednicima u dijalogu – Vašingtonom i Briselom.
Dok se čekaju rezultati istrage povodom događaja koji su snažno potresli regionalnu političku scenu 24. septembra, a koji, po svom pojavnom obliku, odgovaraju pokušaju diverzantskih napada na policiju Kosova, i srpska i albanska strana pokušavaju da izvrše kontrolu narativa oko konflikta. Priština je, stiče se utisak, u ofanzivi.
Zahtevaju da zvanični Beograd bude kažnjen „zbog sponzorisanja terorizma“, a na svakodnevnim konferencijama za novinare, prištinski zvaničnici izlaze sa novim dokazima koji povezuju grupu koja je upala u selo Banjska i ubila kosovskog policajca sa vlastima u Beogradu i pre svega, Aleksandrom Vučićem.
Beograd, „kontrolu štete“ pokušava da izvrši ukazivanjem na „tretman“ koji imaju Srbi na Kosovu pod vlašću Aljbina Kurtija, odnosno, na „zverska ubistva“ uhapšenih Srba nakon sukoba sa policijom Prištine. Ipak, ono što je odjeknulo mnogo više, bila je ostavka potpredsednika Srpske liste, Milana Radoičića, jednog od učesnika u incidentu, koji je to priznao tek nakon što se u javnosti pojavio snimak na kom se on vidi.
Radoičić je u pismu, koje je pročitao njegov advokat Goran Petronijević, naveo da „srpske institucije nisu znale ništa o njegovom delovanju, te da je sve realizovao sam“. Praktično, želi da kaže da ni vojska, ni policija, ni službe bezbednosti Srbije nisu imale nikakvu predstavu o tome šta planira da uradi, a još manje, politički vrh, na čelu sa Vučićem.
Dnevna politika uzrok svega
Ovakav potez Radoičića (samoinicijativan ili ne), ima više nego jasnu svrhu – (naivni?) pokušaj da se skine eventualna odgovornost vlasti u Beogradu sa oružanim sukobom u Banjskoj, i to ne toliko pred domaćom javnošću (koja je eutanazirana i za mnogo gore stvari), koliko pred međunarodnim partnerima, koji već sada prete sankcijama Srbiji.
Ovaj iskaz, pored toga što sa sobom nosi opravdanu sumnju u njegovu istinitost, predstavlja i nastavak ponižavanja srpskih institucija bezbednosti, a sve u cilju dnevne politike. Jednostavno, iznositi pred domaćom i međunarodnom javnošću da je moguće da grupa od više desetina do zuba naoružanih ljudi slobodno šeta državom, a da to niko u Bezbednosno-informativnoj, Vojnobezbednosnoj i Vojnoobaveštajnoj agenciji (kao i u policiji), ne zna, ove važne državne institucije, praktično, stavlja na srub srama i predstavlja najgnusniji oblik njihovog ponižavanja.
Ponižavanja, koje traje već neko vreme, a na koje one, opet, ne reaguju. Treba podsetiti i na „slučaj helikopter“, kada su poginuli piloti srpskog vazduhoplovstva predstavljeni kao alkoholičari. Zatim, na aferu „prisluškivanje“, kada se celokupna javnost bavila rijaliti programom u režiji najviših državnih službenika, umesto da se to prepusti isključivo ljudima kojima je kontraobaveštajna zaštita najviših državnih funkcionera, profesionalna dužnost.
O tome što su pripadnici Žandarmerije danima tragali za „Malčanskim berberinom“ po najudaljenijim gudurama (sa sve novinarskim ekipama koje su potragu prenosile „uživo“), samo da bi se osuđeni silovatelj, ničim izazvan, pojavio blizu svoje porodične kuće, ne treba mnogo trošiti reči.
Rejting je najvažniji
Dalje, prethodnih godina smo imali priliku da vidimo korišćenje Vojske Srbije u situacijama koje predstavljaju izvrtanje treće, zakonom definisane misije naših oružanih snaga – pomoći civilnim organima u slučaju pretnji koje one ne mogu same da izvrše (prve dve su odbrana od agresije i učešće u multinacionalnim operacijama).
Tako su vojnici bivali angažovani kada treba patrolirati ulicama u vremenu kovida, kada treba razmeštati krevete po bolnicama, pa i kada treba seći šumsko rastinje i u mnogim drugim situacijama, shodno trenutnoj političkoj potrebi.
Da ne govorimo o realnom maltretiranju jedinica, učestalim podizanjem borbene gotovosti, kojim se degradira ovaj ozbiljan proces, upravo zbog toga što se koristi u skladu sa time da li je doskorašnjem predsedniku partije na vlasti, potrebno da poboljša svoj rejting ili ne.
Ponovo, ne treba trošiti mnogo reči ni na one druge „slike iz života“, kada se pripadnici Kobri pojavljuju, praktično, kao zabavljači u prilozima nekih televizija sa nacionalnom frekvencijom, kada se odeća koja neodoljivo podseća na uniformu Vojske Srbije, nađe u rijaliti programima ili kada se korektan zahtev vojnih sindikata o potrebi poboljšanja položaja srpskog vojnika, tretira kao „izdajnički čin onih koji žele loše Srbiji i vojsci“.
U ništa boljoj poziciji nije ni policija, a pre svega, njene posebna jedinica – Žandarmerija. Kao formacija koja je početkom dvehiljaditih obnovljena u želji da postoji jedinica osposobljena za protivteroristička i protivdiverziona dejstva, Žandarmerija je prethodnih godina svedena, suštinski, na deo policije koji će, za značajno veća mesečna primanja, raditi neki od poslova koje treba da vrše redovne policijske snage.
Pod tim se pre svega misli na praksu da se Žandarmerija angažuje na obezbeđivanju sportskih događaja, što je isprva bilo samo u slučajevima utakmica „visokog rizika“, dok je u poslednje vreme to dobilo redovniji karakter. To ruši renome ove organizacije, koja i po selekciji, i po obuci, pa i po poslovima koje obavlja, treba da bude jedna od uzdanica našeg sistema bezbednosti u protivterorističkim i protivdiverzionim dejstvima.
Diskutabilno je da li se to postiže upotrebom jedinice tokom fudbalskih utakmica. Ono što na kraju možemo reći, to je da ponižavanje sistema bezbednosti u institucionalnom pogledu, nastavlja da bude tehnokratija vladanja u Srbiji. Poslednja dešavanja na Kosovu, sa svim svojim pratećim momentima, to su nedvosmisleno potvrdila.
Nastavak takvog odnosa prema organima bezbednosti naše zemlje, imaće sve lošije i lošije posledice po njihovo mesto u našem društvu, što nikako nije dobro, ako uzmemo u obzir njihov značaj u suzbijanju pretnji koje mogu ugroziti građane.
