Proces institucionalizacije obaveštajnog rada, dovršavao se uporedo sa razvojem države kao krovne političke organizacije, sa atributima koji su prepoznatljivi i danas. Za tako nešto, bila je potrebna diverzifikacija moći, koja više nije bila koncetrisana kod pojedinca (apsolutnog monarha), već je dislocirana po vertikali i horizontali na druge elemente vlasti – pre svega, na birokratsko-administrativne poluge, koje su bile „druga strana novčića“ apsolutnih monarhija.
Kako je već nekoliko puta ukazano, pogrešno je (sem u kolokvijalnom govoru), političke tvorevine ranijih epoha (grčke polise, srednjovekovna kraljevstva i carstva) nazivati „državama“, jer one to jednostavno nisu bile (nedostajali su im i teorijski i praktični elementi da bismo ih mogli tako nazvati).
Razvoj političkih organizacija koje mogu odgovarati savremeno shvaćenoj državi, uobličava se nakon šesnaestog veka, a poseban impuls doživljava kasnije, sa industrijskom revolucijom i velikim društveno-političkim previranjima (Tridesetogodišnji rat, događaji iz 1789. i 1848. godine itd.) koja su doprinela ne samo novom promišljanju politike, već i novim organizacionim modelima vlasti i funkcionisanja društva.
Posmatrano iz ugla konstituisanja obaveštajnih službi, opravdano je reći da je prava ekspanzija u formiranju posebnih državnih organizacionih delova sa ciljem planiranja, organizovanja, prikupljanja i dostavljanja bezbednosno interesantnih podataka, nastala nakon Francuske buržoaske revolucije.
Uporedo sa razvojem zasebnih ogranaka u aparaturi vlasti namenjenih za „špijunažu“ na tlu protivnika (karakteristika koja obeležava rad i savremenih obaveštajnih službi), nastala je potreba da se ovako institucionalizovanim naporima suprotne strane (prijateljske ili neprijateljske) odgovori na adekvatan način.
Tako su stvorene pretpostavke za razvoj kontraobaveštajnih službi – zasebnih državnih celina namenjenih otkrivanju, presecanju i suzbijanju obaveštajnih aktivnosti stranih službi, a sve u cilju očuvanja i zaštite vlastitih državnih, vojnih, ekonomskih i drugih tajni.
Samim stvaranjem kontraobaveštajnih službi, možemo reći da se polako stvaraju i obrisi obaveštajno-bezbednosnog sistema država, koji, pored spomenutih organizacije, čine i bezbednosne službe.
U skladu sa tim, treba ukazati na funkcionalnu razliku među njima. Obaveštajne službe, bezbednosne, političke i ekonomske podatke prikupljaju na tlu druge države, u cilju kreiranja pretpostavki za vođenje politike prema toj istoj državi, dok su kontraobaveštajne i bezbednosne službe, defanzivne – rade na tlu matične države.
Razlika u radu između kontraobaveštajnih i bezbednosnih službi je u tome što, dok se kontraobaveštajne službe bave otkrivanjem, presecanjem i suzbijanjem obaveštajnog rada stranih službi, bezbednosne sprovode i ove kontraobaveštajne radnje, ali su fokusirane i na unutrašnje trzavice i lomove koje su „endemske prirode“ (nisu posledica stranog mešanja, odnosno delovanja stranih aparatura).
Na primer, vojna kontraobaveštajna služba je fokusirana na aktivnosti stranih vojnih obaveštajnih službi koje žele da prikupe podatke o najnovijim projektima u oblasti razvoja protiv-raketnih sistema. Bezbednosna služba je zainteresovana ne samo za otkrivanje, presecanje i suzbijanje obaveštajnih aktivnosti drugih država usmerenih u ovom pravcu, već i za, recimo, “problematično” ponašanje određenih inženjera koji rade na projektu novog sistema naoružanja, te koji svojim nemarnim (ili malicioznim) postupcima, mogu odati važne informacije o samom konceptu, te na taj način ugroziti sistem.
Odnos kontraobaveštajne službe i bezbednosne službe se, uslovno rečeno, može opisati kao odnos posebnog prema opštem.
Naravno, kao i u mnogim drugim oblastima društvenog delovanja, i ovde se radi o provizornoj klasifikaciji, a u samoj teoriji bezbednosti postoje različita mišljenja o ovoj temi (kao i o svim ostalim temama), no, za potrebe elementarnog raspoznavanja ovih sličnih, ali ne i identičnih organizacija, ovako sažet prikaz diferenciranja je sasvim zadovoljavajuć.
Praksa savremenih obaveštajno-bezbednosnih sistema je takva da se formiraju i „hibridne“ službe – one u svom sastavu imaju i obaveštajnu i bezbednosnu komponentu. U Srbiji, tipičan primer ove vrste obaveštajno-bezbednosnih službi je Bezbednosno informativna agencija (BIA).
Kategorije obaveštajno-bezbednosnih službi
Kada govorimo o podeli „tajnih službi“, postoji čitav niz kriterijuma za tako nešto, zavisno od delokruga rada samih službi, njihove pozicije u sistemu bezbednosti, stepena njihove univerzalnosti ili specijalizovanosti i tome slično. Najpre, možemo govoriti od obaveštajnim institucijama naddržavnog, državnog i ne-državnog nivoa. Fokusiraćemo se na državne službe, jer se na njih mahom misli kada se govori o ovoj temi.
Državne obaveštajno-bezbednosne službe se, prema prostoru na kome deluju, dele na spoljne i unutrašnje. Spoljnim je fokus na prostor van granica države, a unutrašnjim prostor unutar. Prema poziciji u obaveštajno-bezbednosnom sistemu, službe mogu biti centralne ili resorske. Po ustrojstvu države (a samim tim i obaveštajno-bezbednosnog sistema), možemo govoriti o obaveštajnim i bezbednosnim službama federalnog i republičkog tipa. Dalje, možemo govoriti o vojnim i civilnim službama.
Vojne službe, recimo, prema značaju informacija koje produkuju ili prema nivou komandovanja za koji rade, mogu biti strategijske, operativne i taktičke, a po oblasti u kojoj su uže specijalizovane i opremljene mogu biti vidovske, a nekad i rodovske.
Civilne službe mogu biti, recimo, spoljnopolitičke, naučno-tehnološke, tehničke, a postoje još preciznije podele, kao na primer nuklearna obaveštajna služba, antiteroristička, finansijska, industrijska, ekonomska, ekološka itd.
U zavisnosti od karaktera spoljne politike države, sve obaveštajne službe možemo podeliti na defanzivne i ofanzivne.
Defanzivne službe imaju zadatak da, primenom svih opštepoznatih obaveštajnih metoda, pribave adekvatne podatke o spoljnim postojećim i mogućim nosiocima ugrožavanja bezbednosti matične države, čijim prezentovanjem državnom rukovodstvu sprečavaju strategijsko iznenađenje po nacionalnu bezbednost.
Ofanzivne službe države prikupljaju obaveštajne podatke o akterima u njenom bezbednosnom okruženju, ali to predstavlja samo jedan od mnogih zadataka ovih službi. Osim obaveštajnih zadataka, ove službe sprovode i subverzivne aktivnosti, što predstavlja njihovo osnovno obeležje. Ovim aktivnostima se podriva i narušava suverenitet države protiv koje ih sprovodi, i cilj ovih aktivnosti jeste specifična vrsta agresije, što ih razlikuje od odbrambenih obaveštajnih službi.
Kako se može uočiti, klasifikacija ovih agencija ima dosta, ali i pored sveg izloženog diverziteta kriterijuma razlikovanja među njima, treba reći da postoje neki zajednički elementi u njihovoj organizaciji, te načinu rada.
Piše: ms Aleksandar Stojanović