Levica u Srbiji (2): Perspektive i horizonti

Politički procesi i pojave

Piše: Milica Stojanović, diplomirani sociolog (studije završila na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu)

   Iako je u ovom radu prethodno opisano sumorno stanje u kome se levica nalazi na samrtnoj postelji, to i dalje nije dovoljan razlog da zaključimo da u budućnosti neće doći do njenog ponovnog buđenja, a nije isključena ni mogućnost da se levica na političku scenu vrati sa većom snagom od one koju je na planetarnom nivou ikada ranije imala.    

   Dokaz da autor o čijem tekstu je prethodno bilo reči smatra da se levica u Srbiji može ponovo izgraditi, iako se u trenutku pisanja tog teksta nalazila u nepovoljnoj poziciji (a nalazi se i danas), te da se u budućnosti može očekivati njen uspon ukoliko dođe do poklapanja društvenih uslova za njen uspon i postojanja  aktera koji bi ove uslove na pravi način iskoristili, jeste činjenica da on na kraju teksta navodi šta je sve potebno uraditi kako bi se ponovo izgradila levica koja bi mogla biti jedan značajan igrač u političkoj utakmici, budući da konstantno raste broj osiromašenih ljudi, potencijalne podrške levičarskoj politici.

   Sem ovog autora, u istom zborniku i Zagorka Golubović u svom tekstu „Smisao i značaj levice u turbulentnoj epohi novog milenijuma: sa osvrtom na tranziciju u Srbiji“, Vladimir Vuletić u svom tekstu „Globalni socijalizam“ i Goran Blagojević u tekstu „Levica u Srbiji na prelazu iz industrijskog u informatičko društvo“ iznose pozitivne stavove vezane za budućnost levice u Srbiji i svetu. Naime, Vuletić ističe kako „autentične vrednosti levice nisu nestale“, te da „solidarnost treba afirmisati kao opšteprihvaćenu vrednost na globalnom nivou“ (Vuletić, 2008: 110). Dakle, ovaj autor iznosi svoj stav da levica na kulturnom polju nije pobeđena, iako na političkom trenutno jeste, pa da najveći potencijal za njen povratak na političku scenu leži upravo u polju društvenih vrednosti. Na ovu tvrdnju se savršeno nadovezuje tvrdnja Gorana Blagojevića, koja je iznesena u gorepomenutom tekstu, a glasi: „levica je univerzalna zato što je ljudska potreba za jednakošću univerzalna“ (Blagojević, 2008: 119). Ovaj autor smatra da budućnost levice može biti svetla ukoliko je ona u stanju da izvuče pouke iz istorijskih pokušaja da se konketne zemlje urede po njenim najvišim vrednostima, ali i da upravo te vrednosti prilagodi informatičkom društvu u kome živimo (Blagojević, 2008: 136).

     Još jedan autor koji pruža interesantan pogled na temu budućnosti socijalističkih ideja jeste Frank Deppe, koji u svom tekstu „Socijalizam u XXI veku – više od utopije?“, kao što i sam naziv teksta sugeriše, pokušava da sagleda mogućnost i verovatnoću da anti-kapitalističko usmerenje ponovo kroji društvenu realnost određenog perioda u budućnosti. Kako autor inteligentno zaključuje: budući da živimo u kapitalističkoj društveno-ekonomskoj formaciji, i da kapitalizam ne može opstati bez konstantnog razvoja, a da njegov razvoj podstiče kritika antikapitalista, logično je da će antikapitalizam nastaviti da postoji dok god postoji i meta njegove kritike – kapitalizam (Deppe, 2013: 328).

    Jedno od pitanja koja autor u svom tekstu otvara jeste i pitanje predvodničke uloge partije u klasnoj borbi, što je jedno od centralnih pitanja mnogih savremenih politički levo usmerenih teoretičara. Čini se da je povezano sa ovim pitanjem mesto konsenzusa da je centralizovana, hijerarhijska, kadrovska partija kao predvodnica revolucije izraz minulih vremena, u kojima se verovalo da ta partija može posedovati monopol na istinu, te da se u trenutnim i budućim socijalističkim pokretima mora zaobići. Ovo, međutim, ne znači da autor smatra da nije potrebna organizacija i organizovanost pobunjene klase (ili mase), već se, u duhu vremena u kojem živimo, ističe potreba za pluralnošću aktera koji usmeravaju širok dijapazon akcija koje bi morale biti sprovedene kako bi oštrica klasne borbe ponovo postala opasnost za kapitalizam, koja mu ozbiljno preti prevazilaženjem (Deppe, 2013: 321).

   U vezi sa zaključnim razmatranjima vezanim za budućnost socijalizma, autor ističe kako „proces krize globalnog kapitalizma u sve većoj meri poprima sistemski karakter“, što bi značilo da „kapacitet za rešavanje raznih kriza u okviru logike profita, na osnovu takozvanih „autoregulacionih sila tržišta“ i državnih pozajmica, postaje sve ograničeniji“ (Deppe, 2013: 334). Povezano s tim, autor ističe da „prostije rečeno, ukoliko se rupe na jednom mestu zakrpe, na drugom mestu izbiju nove pukotine“ (Deppe, 2013: 334).

Zaključak

    Kako je ovde obrađivana tema u određenom smislu deo skorašnje prošlosti, i dalje se o ovako „osetljivim“ temama u srpskom društvu govori sa puno žara (najčešće antikomunističkog), pa se ponekad čini da je postojanje ili odsustvo smisla postojanja države Jugoslovena i dan-danas jedna od najaktuelnijih tema političkih razgovora običnih ljudi na ovim prostorima. Upravo iz tog razloga, kao i zbog gašenja te države u krvavom bratoubilačkom ratu, i prethodećoj i pratećoj nacionalističkoj propagandi, autorka smatra da se radi o temi koja je i dalje nabijena emocijama do mere u kojoj je i dalje teško objektivno analizirati dugoročan uticaj svih proteklih zbivanja. Ono što u ovom trenutku deluje logično, jeste da bi na području još uvek svežih ratnih rana, na koje nacionalistički političari uporno sipaju so, levica trebalo da bude melem. U kontekstu trenutnih političkih kretanja, sama ideja o eventualnoj obnovi Jugoslavije deluje privlačno, ali bilo bi izuzetno neozbiljno prognozirati da bi u skorije vreme mogli postojati uslovi da to u bliskoj budućnosti uopšte postane dominantna težnja naroda ovog dela sveta.

    Što se tiče same levice u Srbiji (koja je, naravno, iako u specifičnom položaju, i dalje neodvojiva od svetskih političkih tendencija i u velikoj meri od njih zavisi), autorka smatra da su pozitivne prognoze tekstova koje ovaj rad obrađuje bile opravdane. Iako se radi o veoma sporom procesu, deluje da pitanje levice ponovo postaje vidljivo, a budući da se nalazimo u delikatnom periodu istorije za koji deluje da će ga smeniti period intenzivnih društvenih kriza, pobuna, prevazilaženja političkog postojanja koje u ovom trenutku poznajemo, autorka smatra da bi u ovakvom ambijentu, koliko god on bio opterećen negativnim diskursom o Jugoslaviji kao „tamnici naroda“, levica mogla ponovo dobiti šansu kakvu zaslužuje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *