Nakon raspada bivše SFRJ u krvavom građanskom ratu početkom devedesetih, svaka od zemalja je nastavila kreiranje vlastite budućnosti u skladu sa svojim, ali i interesima međunarodne zajednice. Posmatrano kroz prizmu nacionalizma, brojni autori su saglasni da je upravo jačanje desničarskih partija u bivšim jugoslovenskim republikama, bio jedan od uzroka raspada nekada velike zemlje. Tri decenije nakon krvavog svršetka jugoslovenskog sna, stiče se utisak da nacionalističke partije (one umerenije i one ekstremnije) nailaze na plodno tle u političkoj konfiguraciji ovdašnje konzervativne i patrijarhalne kulture. Naravno, to je opšta ocena stanja i svakako u partikularnim republikama, koje nose oreol nezavisnih i suverenih država, postoje razlike. Ipak, ukoliko se uzme u obzir ovaj istorijski trenutak (početak treće decenije 21. veka), može se reći da u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj dominantno mesto u političkom poretku zauzimaju nacionalističke partije.
Neka tumačenja istorijskih uzroka nacionalizma u Srbiji
Nacionalizam u Srbiji, od nastanaka početkom devetnaestog veka, prošao je kroz različite faze svoje transformacije i fenomenološkog ispoljavanja. Do Berlinskog kongresa, imao je funkciju osamostaljenja i učvršćivanja nezavisne srpske države, sa prisutnim, ali, u tom trenutku, ne toliko uticajnim idejama stvaranja velike zemlje južnih slovena. Nakon 1878., pa sve do kraja Prvog svetskog rata, u većoj meri nego ranije, bio je uticajan san o Jugoslaviji. Na sam nacionalistički sentiment, koji je u vreme dinastijskog rivalstva, podrazumevao svrstavanje ne samo na srpsku stranu, već i na stranu Obrenovića ili Karađorđevića, u velikoj meri su uticali i ratovi koje je ondašnja zemlja vodila – najpre srpsko-bugarski rat 1885. godine, a onda Prvi i Drugi balkanski rat, i naravno, Prvi svetski rat.
Specifični istorijski momenat, koji je karakterisan prisustvom dva carstva na granicama – osmanskog i austrougarskog, te sasvim realne represalije sa kojima se suočavao srpski živalj u kritičnim oblastima Kosova i Metohije i Bosne, u velikoj meri je uticao da javno mnjenje bude sklono veličanju mita o Kosovu i junaka koji su živote dali za otadžbinu. Nakon austro-ugarske aneksije Bosne i Hercegovine, raspoloženje u Srba je bilo blizu ključanja. Na valu jakih rodoljubivih osećanja, nastajale su i grupe paravojnog tipa koje su se borile za srpsku stvar čak i u neravnopravnim uslovima. Mlada Bosna je dobar primer toga. Kako bilo, velika stradanja srpskog naroda u balkanskim ratovima i potonjem, Prvom svetskom ratu, bila su samo dodatno pogonsko gorivo za jačanje afirmativnog odnosa prema svom narodu u doba kada je stvoreno Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca. Prema nekim autorima, sama “prva Jugoslavija”, bila je jedan veliki eksperiment u tome šta se može očekivati od zemlje u čijem će se tkivu naći narodi koji se u (dotad) najvećem sukobu u istoriji čovečanstva, borili na različitim stranama (aludirajući na učešće slovenačkih i hrvatskih vojnika u ratu u sastavu austro-ugarskih jedinica).
Tokom celog svog postojanja, do Aprilskog rata 1941. godine, Kraljevina Jugoslavija je patila od hroničnih bolesti nacionalizama koji su dolazili iz različitih centara. Srpski nacionalizam, koji je baštinio ideje “Kosova”, bio je unekoliko protivrečan slovenačkom i hrvatskom, koji se na etnosimbolističkoj ravni nije mogao u toj meri identifikovati sa mitom o čuvenom stradanju 1389. godine. Konstantne tenzije, nemiri, politička ubistva (likvidacije kralja Aleksandra Karađorđevića i Stjepana Radića su najvalidniji dokazi do kojih granica su nacionalizmi Srba i Hrvata mogli da idu u to vreme) spletke i hronična državna slabost, bile su najočiglednija svojstva zemlje južnih Slovena. Sa njima je Jugoslavija dočekala Drugi svetski rat, i zbog njih je kapitulacija usledila vrlo brzo.
Monstruozni zločini koji su se tokom Drugog svetskog rata desili, naročito na teritoriji Nezavisne države Hrvatske, dali su dodatni impuls razvoju nacionalizama na ovom prostoru. Jednostavno, nezamislive strahote sa kojima su se suočavali pripadnici srpskog, romskog i jevrejskog naroda u logorima smrti, nisu prosto mogle da nestanu, i istorija će pokazati, vraćaće se nekoliko puta, decenijama od samih zbivanja. Ipak, kreiranje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, predvođene čeličnom rukom Josipa Broza Tita i partije, tinjajuće nacionalizme i netrpeljivost koja je postojala između pojedinih delova, pre svega, srpskog i hrvatskog naroda, bacila je u drugi plan. Tokom četiri i po decenije postojanja “druge Jugoslavije”, komunistička vrhuška se na uspešan način nosila sa ekstremističkim dejstvom, kako srpskih, tako i hrvatskih nacionalista koji su delovali, pre svega, u inostranstvu.
Posmatrano iz ugla razvoja srpskog nacionalizma, iz tog perioda je svakako najvažniji momenat Brionski plenum 1966. godine, a najvažnija ličnost, Aleksandar Ranković, koji je, kao drugi čovek tadašnje države, optužen za prisluškivanje Josipa Broza Tita. Srpska istoriografija novijeg datuma taj događaj posmatra kao dokaz o potčinjenosti srpskih interesa u bivšoj zemlji. U toku raspada Jugoslavije početkom devedesetih godina dvadesetog veka, kada je na delu bio odlučan raskid sa komunističkom prošlošću, događaji na i oko Brionskog plenuma su bili argument. Bilo je to i pitanje granica, koje su u bivšoj SFRJ bile tu da “spajaju, a ne da razdvajaju”. Ipak, na nacionalizme su, kako u našem regionu, tako i u svetu, na najsveobuhvatniji način oduvek delovali ratovi i patnja koju su oni prouzrokovali. Stradanja običnih ljudi u građanskom ratu u Jugoslaviji, a iz srpske perspektive, masovni zločini, kao i etnička čišćenja tokom hrvatskih akcija Bljesak i Oluja, srpskom nacionalizmu su samo dolili “ulje na vatru”.
Događaji u drugoj polovini devedesetih su u velikoj meri bili samo odjek dešavanja sa početka decenije. Sankcije, beznađe, autokratski režim Slobodana Miloševića i generalni pad standarda života izmučenih ljudi, bili su jako važni činioci u vrlo čvrstoj konfiguraciji srpskog nacionalizma u jednom jako velikom delu srpskog društva. Bombardovanje NATO snaga, sprovedeno bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN, mnoge je nateralo da preispitaju svoja uverenja kad je u pitanju odnos prema vlastitoj poziciji u svetu. Još izraziti uticaj u tom pogledu, imala je samoproglašena nezavisnost Kosova i Metohije, te insistiranje međunarodne zajednice i Evropske unije (kojoj Srbija deklarativno gravitira) da zvanični Beograd prizna nezavisnost južne srpske pokrajine.
Evolucija nacionalističkog obrasca
Nakon devedesetih godina, nacionalistički obrazac u Srbiji počinje da dobija nove obrise. Kao dinamična politička pojava, koja prati dešavanja u političkoj praksi, nacionalizam se prilagođava i instrumentalizuje podobne pojave i procese. Dok su za srpske nacionaliste tokom čitavog devetnaestog i dobrim delom dvadesetog veka, na etnosimbolističkoj ravni bili najvažniji srpski junaci tokom boja na Kosovu 1389. godine, kao i sam mit o Kosovu, to više nije u punoj meri bio slučaj za nacionaliste dvadeset i prvog veka. Nakon zločina u NDH, raspada SFRJ, građanskog rata, sankcija, bombardovanja, martovskog pogroma Srba 2004. godine, kao i samoproglašene nezavisnosti Kosova, neuporedivo veći odjek su imali događaji koji su bili još uvek živi u sećanju. Nacionalizmi svoju političku moć grade na emociji, a nema puno snažnijih emocija od onih kojima se osuđuju i mrze pojedinci, grupe, događaji ili vremena koja su bila uzrok potčinjenosti i stradanja jednog naroda. Posmatrano iznutra, savremeni srpski nacionalizam se u mnogo većoj meri temelji na negaciji nego na afirmaciji. Svoj narod i svoju zemlju, mnogo veći broj građana voli „u inat svetu“, zbog toga što smatraju “da je čitav svet protiv nas”, nego zbog toga što u njihovim glavama postoji mišljenje da Srbija ima divnu prirodu ili talentovanu decu. Srpski nacionalizam, u tom smislu, predstavlja izvedeni epifenomen pojava i procesa koji se dešavaju oko Srbije, u mnogo većoj meri nego u Srbiji. Dobar primer toga je odnos prema Rusiji.
Rusofilija (u novije vreme, putinofilija, kao njen derivat), ide ruku pod ruku sa nacionalizmom, pri čemu je u najvećem broju slučajeva nezamisliva situacija da “nacionalno osvešćen” pojedinac, voli Rusiju, a ne voli Srbiju, ili obrnuto. Odnos koji većina građana Srbije ima prema Rusiji, može se objasniti pojmom kolektivnog sećanja, koje ima enorman uticaj na konfiguraciju društvenih odnosa. Jednostavno, ljudi pamte tragične godine kada su bili izolovani i bombardovani, kada je zemlja postajala sve manja, a očekivanja zapadnih zemalja sve veća u pogledu desuverenizacije Srbije na vojnom, ekonomskom i svakom drugom planu. Sećaju se i da ruska strana nije, u bližoj prošlosti, bila u direktnoj konfrontaciji sa srpskim interesima, što je kandiduje za status večnog prijatelja.
S druge strane vrednosnog pola kolektivnog sećanja Srba, nalazi se NATO pakt, sa Amerikom i Velikom Britanijom kao svojim najmarkantnijim članovima. Ratna razaranja i patnja civila, nesankcionisani zločini, osećaj nepravde i marginalizacije, nedoslednost i slabost institucija međunarodnog poretka, sve su to važni elementi u kaleidoskopu srpskog nacionalizma. Uz sveobuhvatnu političku i medijsku manipulaciju tim, kako egzogenim, tako i endogenim činiocima, evolucija nacionalizma na tlu Srbije je poprimila dezene koje nija imala u prošlosti. Mržnja prema zapadu (pre svega, Americi i NATO-u), ljubav prema Rusiji, tenzije sa komšijskim narodima, veličanje svojih uz nipodaštavanje tuđih žrtava, sve su to jako izraženi momenti u genezi savremenog srpskog nacionalizma. Njihovo apostrofiranje, naročito je došlo do izražaja sa promenom vlasti 2012. godine.
Dolazak SNS-a na vlast
Uspon nacionalizma se u Srbiji nastavio i nakon petooktobarskih promena, iako je glavni protagonista reformi, tadašnji predsednik Vlade i Demokratske stranke, Zoran Đinđić, negovao drugačije ideje. Da ima istine u tezi da nacionalističke partije u Srbiji čak ni u periodu između 2000. i 2012. godine nisu bile na marginama političke relevantnosti, govori i činjenica da su u sastavu vlada nakon 5. oktobra, između ostalih, svoje istaknuto mesto imale Demokratska partija Srbije Vojislava Koštunice i Srpski pokret obnove Vuka Draškovića, dok je opozicionom scenom apsolutno dominirala Srpska radikalna stranka, koju su, u odsustvu Vojislava Šešelja, vodili Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.
Ipak, bilo bi nepošteno reći da je situaciju u Srbiji u prvoj deceniji dvadeset prvog veka moguće uporediti sa onom u drugoj, kako u pogledu klime koja vlada u društvu, tako i u pogledu insistiranja na nacionalističkom sentimentu.
Promena vlasti u Srbiji 2012. godine, označila je početak permanentne dominacije novoformirane Srpske napredne stranke u svim izbornim procesima od onda, i koncetracija (gotovo sve) političke moći u ruke njenog predsednika, Aleksandra Vučića. Srbija je u međuvremenu postala država u kojoj se sistem vrednosti i ocene nečije ljudske i političke vrednosti, rangira na skali “od patriote do izdajnika”, zavisno od toga koliko je kongruentan ili protivrečan politici vodeće stranke i njenog lidera.
Kroz temeljenje svoje tehnokratije vlasti na nacionalizmu, vladajuća partija je pokušala i uglavnom uspevala da svaku aferu nosioca vlasti koja opasno podseća na krivično delo, zamaskira pričom da se radi o projektu od nacionalnog značaja, a da su oni koji se protive nekoj javnoj politici, „mrzitelji Srbije“. Tako, kad opozicija (ili, češće, politički osvešćeni građani) postave pitanje efikasnosti davanja enormnih subvencija stranim investitorima koji mogu da rade šta hoće sa radnom snagom u Srbiji, kontraudar se svodi na to da „neko želi da zaustavi napredak Srbije“. Kad se postavi pitanje ko noću ruši po centru Beograda, ko naručuje paljenje kuća novinarima, šta se to zbivalo u „Krušiku“, „Jovanjici“, ko je izazvao incident na naplatnoj rampi u Doljevcu sa tragičnim ishodom i tako dalje, nacionalistički narativ je tu da putem medija, izvrši neutralizaciju bilo kakvog kritičkog posmatranja stvari. Relativizacija stvarnosti, poređenje neuporedivih stvari, uz jaku nacionalističku propagandu, doprinele su brisanju ionako fragilne političke i klasne pismenosti i svesti kod građana.
U tome, vlast Aleksandra Vučića ima malo konkurenata. Ipak, samo insistiranje na nacionalističkom principu kao vrhovnom dobru, imalo je i sporedne efekte u političkom smislu.
Jačanje nacionalističkog narativa kroz zvaničnu i nezvaničnu komunikaciju, praćeno je i popularnošću političkih partija sa desne strane političkog spektra. Rezultati izbora održanih aprila 2022. godine, svedoče o onome što se znalo odavno, da je srpsko društvo skrenulo udesno.
Izborni cenzus su prešle i sledeće liste koje u svom planu i programu, kao i u samom narativu, imaju izrazito nacionalističku crtu. To su lista oko vladajuće Srpske napredne stranke „Aleksandar Vučić- Zajedno možemo sve“, koalicija NADA, te stranke Dveri i Zavetnici. Navedene političke opcije će u srpskom parlamentu od 250 mesta, držati više od 150.
Konstantna tenzija, bazirana na širenju netrpeljivosti prema susednim državama i narodima koji u srpskoj istoriji figuriraju češće kao neprijatelji nego kao komšije, predstavlja jednu od čvršćih konstrukcija u retorici političke elite u Srbiji. Narativ koji je usmeren protiv okolnih zemalja, sa istom žestinom (kada je to moguće i politički isplativo) je uperen i protiv zapadnih zemalja. Tako, srpska spoljna i unutrašnja politika, zvanična i nezvanična, često umeju da budu u raskoraku sa onim čemu Srbija deklarativno teži, a to je članstvo u Evropskoj uniji.
Pored samih političkih partija, primetno je formiranje i desničarskih organizacija sa pojačanim intenzitetom nego ranije.
Jačanje ovih grupa, kako u zemljama bivše SFRJ, tako i u Srbiji, treba posmatrati kroz međusobnu interakciju dve grupe faktora – onih globalnih, ideoloških, koji utiču na zaokret u percipiranju nacionalnosti u uslovima globalizacije, i onih lokalnih, pod uticajem političkih elita na ovom prostoru, ekonomskih faktora, istorijskog, pre svega, ratnog nasleđa iz konflikata u dvadesetom veku – Drugog svetskog rata i građanskog rata u Jugoslaviji.
Desni ekstremizam
Desni ekstremizam možemo u najkraćim crtama definisati kao društveni pokret sa nacionalističkim temeljima, koji postoji radi ostvarenja određenih državnih ili nacionalnih ciljeva. Ciljevi su predstavljeni kao stvar od suštinske važnosti, pri čemu se u njihovoj realizaciji mogu koristiti sva (dozvoljena i nedozvoljena) sredstva. U tom smislu, ekstremisti ove vrste prevazilaze “umerenije” nacionaliste.
Primera radi, u Srbiji, prema istraživanju Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, zajednički ideološki elementi većine ovih organizacija su: težnja ka ujedinjenju srpskog naroda (promena granica), veličanje ratnih zločinaca iz ratova devedesetih, istorijski revizionizam i rehabilitovanje saradnika nacističkog režima, protivljenje evropskim integracijama, izgradnja identiteta na pripadnosti Srpskoj pravoslavnoj crkvi i mržnja prema manjinskim zajednicama. Jedna od takvih grupa je, primera radi, Nacionalna avangarda, jedna od novijih desničarskih organizacija, koja u svom Manifestu navodi da je istorijski cilj srpske nacije – oslobođenje i ujedinjenje, te da je “potrebna aktivna državna politika Srbije prema Kosovu i Metohiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj, prema nacionalnim manjinama Srba u susednim državama”. Relevatnost ove organizacije vidi se i po tome što je njenu prvu konferenciju pod naslovom “Ka bezbednijoj Srbiji “u oktobru 2018, otvorio predsednik Srbije Aleksandar Vučić. U debatama su učestvovali i tadašnji visoki državni zvaničnici premijerka Ana Brnabić, ministar odbrane Aleksandar Vulin, direktor policije Vladimir Rebić, ambasador Italije u Beogradu Karlo Lo Kašo, te kineski ambasador Li Mančang.
Nacionalistički pokreti i grupe, kako dolikuje samom ideološkom obrascu čiji su sledbenici, u svom nastupanju insistiraju da “državotvornim” ciljevima, onako kako ih oni tumače. Kako je srpski narod svoj identitet od obnove srpske državnosti u devetnaestom veku, gradio na mitu o Kosovu, mnoge nacionalističke grupe svoj plan i program baziraju upravo na tome. Ipak, neke, poput Levijatana, svoj rad maskiraju pod plaštom brige o pravima životinja, pri čemu vrše upade u romska naselja kako bi ih “prevaspitali” u ophođenju prema životinjama.
Nacionalističke grupe koje deluju u Srbiji, čini se da iz godine u godinu sve više dobijaju na zamahu. Prema istraživanju Antifašističke koalicije, koja je tokom 2018. godine prikupljala i sistematizovala podatke o delovanju nacionalističkih i ultranacionalističkih organizacija, detektovane su sledeće grupacije sa desnim predznakom: Nacionalni srpski front, Nacionalni front, Srpska liga-nova srpska desnica, Pokret Srpski nacionalni front, Čast otadžbine, Udruženje građana Delije sever; Srpski nacionalni pokret 1389; Srpska desnica; Srbska ponos; Srbski sabor Zavetnici; Srpski narodni pokret Zbor; Otačastveni pokret obraz; Ustani za Kosovo; Srbska akcija; Omladinski klub Srbska čast; Čitaonica Starostavnik; Srpski dobrovoljački korpus 1941–1945; Srpski narodni pokret Naši; Centar za kulturnu obnovu Arheofutura; Studentska akcija; Solidarnost za Kosovo; Krv i čast Srbija; Nacionalna avangarda.
Pored pobrojanih, treba istaći i postojanje dve, odlukama Ustavnog suda Srbije zabranjene ultradesne organizacije – Nacionalnog stroja i Otačastvanog pokreta Obraz. Na prvi pogled, ovo jeste bio važan odgovor države na kršenje Ustava i ekstremne oblike delovanja još 2011. i 2012. godine. Ipak, stvari stoje drugačije u poslednje vreme.
Nakon pobede Srpske napredne stranke, na izborima 2012. godine, organizacije desnog krila polako ali sigurno dobijaju sve više i medijskog, ali i svakog drugog prostora. U političke svrhe, često se koristi nacionalistički narativ, naročito u vreme obeležavanja tragičnih događaja iz srpske prošlosti. Ove manifestacije su, takođe, zgodna prilika za otkopavanje starih rana iz nesrećnog svršetka zajedničkog života sa drugim republikama bivše SFRJ.
Do kojih konsekvenci će takva politika dovesti u aktuelnoj situaciji, kako u Srbiji, tako u regionu i svetu, ostaje da se vidi.
Istorija nam ne daje puno razloga za optimizam.
Piše: Aleksandar Stojanović
Pitanje za čitaoce: Šta vi mislite o problematici jačanja nacionalizama u svetu? Recite nam u anonimnoj anketi koju možete popuniti ovde.
Tekst je deo realizacije projekta “Uzroci i posledice jačanja nacionalističkih pokreta na Balkanu” između Centra za istraživanje bezbednosti (CIB) i Balkanske istraživačke regionalne mreže (BIRN).
Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove BIRN-a, već isključivo autora.