Piše: Milica Stojanović
Daoistkinje su imale puno pravo da osnivaju svoje manastrire. One su tokom velikog dela daoističke istorije činile značajan deo populacije vernika i monaha. Od osnivanja prvih daoističkih manastira u VI veku nove ere, žene su uzimale aktivnu ulogu u manastirskom životu. One su imale i ulogu religijskih vođa, upraviteljki manastira i organizatorki života koji je u njima bujao.
Žene su imale i ulogu podučavateljki, a smatra se da su u periodu srednjeg veka imale jednaku mogućnost za napredovanje u daoističkim institucijama, da su mogle steći podjednaku političku moć kao muškarci, kao i da su neretko bile na čelu manastira (Despeux, Kohn, 2003: 109). Bile su tretirane bez upadljive diskriminacije, u duhu daoističke misaone tradicije bila je glorifikacija žena i njihove uloge u svetu. U daoističkim hramovima muškarci i žene su „kao tragači za daom tretirani ravnopravno” (Meizhu, 2006: 35). Nivo slobode koji su ove žene mogle da dostignu bio je obojen slobodom izražavanja sopstvene ličnosti kroz odeću, interakciju sa ljudima, poeziju koju su pisale, ples i slobodno raspolaganje svojim vremenom (Despeux, Kohn, 2003: 122).
Tokom perioda vladavine dinastije Tang (618-907), sve više žena je ulazilo u svete redove. Prema jednom zapisu, bilo je 550 ženskih hramova od ukupno 1687 daoističkih institucija (Despeux, Kohn, 2003: 17). Žene su mogle da dođu na isti položaj kao i muškarci, prolazile su kroz iste ceremonije. Radi se o periodu vertikalne otvorenosti daoističkih institucija i umova za žene. Hramovi su bili otvoreni za javnost, a daoistkinje su bile poznate po svojoj druželjubivosti i širokim krugovima prijatelja (Liu, 2011: 56). Njihov ulazak u hramove u velikom broju slučajeva istovremeno je predstavljao izlazak u javnu sferu.
U ovom periodu žene dobijaju i zvanične dokumente da su daoističke sveštenice. U daoističkim hramovima živele su pripadnice svih društvenih slojeva – od siromašnih žena do plemkinja i princeza. Nisu postojala ograničenja ni kada su u pitanju godine i bračni status, a među njima je bilo i žena koje su bivše konkubine, za koje se čini da su daoistički hramovi bili sigurna mesta. Neke žene su u daoističkim hramovima tražile besmrtnost, priliku za obrazovanje i kultivisanje svoje ličnosti, mogućnost totalnog posvećivanja veri, a neke – utočište ili šansu da promene svoj život. Rečima Liu:
„Za mnoge žene daoistički hramovi nisu bili samo trenutna utočišta, već mesta na kojima su mogle da započnu život iznova i promene svoj identitet” (Liu, 2011: 285).
U vreme vladavine dinastije Tang, daoizam je promovisan, državno je sponzorisana izgradnja hramova, a ovo je period u kome je daoistička literatura doživela uspon. Radi se o periodu finansijskog i društvenog procvata, kome je daoizam doprineo svojim idejama koje su širile toleranciju i kosmopolitizam. Žene su predstavljene kao osobe na istaknutim pozicijama, posvećene daoizmu, spiritualno kompetentne, pominje se i njihova saradnja sa muškarcima bez odnosa koji podrazumeva kategorije superiornog i inferiornog (Despeux, Kohn, 2003: 19).
Mnoge daoističke sveštenice su svoje živote posvećivale dobrobiti zajednice. Društvo je imalo veliku dobrobit od toga što su one privatnu sferu zamenile javnom. Daoistkinje koje su postajale monahinje uvek su najpre sebe odvajale od privatne sfere – svoje primarne ili sekundarne porodice – da bi se, u velikom broju slučajeva, kasnije vraćale u javnu društvenu sferu kroz služenje širem društvu. Služenje društvu više nije obaveza ili dužnost žene (za razliku od društveno nametnutog služenja porodici), već izraz slobodne volje i unutrašnje potrebe. Despeux i Kohn u svojoj knjizi navode kako su daoistkinje u odnosu na druge ljude definisane samo sekundarno, kroz službu društvu. Primarno su okrenute unutrašnjem, sopstvenom univerzumu, što im daje dozu nezavisnosti i slobode, budući da su „spoljašnju poslušnost zamenile unutrašnjom determinacijom”. (Despeux, Kohn, 2003: 252)
Jedna od ključnih stvari koje je daoizam davao ženama je prostor i sloboda za kultivaciju sopstvenog duha, intelekta, talenata, ukratko – prostor i sloboda da u svom životu budu aktivne učesnice, umesto osoba osuđenih na slepu poslušnost članovima svoje porodice. Moglo bi se reći da „život žene po meri nje same” predstavlja srž feminističke ideje. Daoistkinje su ove ideje proživljavale u praksi. Žene koje su bile odbačene od šireg društva često su utočište pronalazile u daoizmu i njegovim hramovima. Žene za koje bi se moglo reći da su bile pretnja duboko patrijarhalnom konfucijanskom poretku, mogle su da postanu osnivačice daoističkih hramova, sveštenice, isceliteljke, šamanke, i da daju veliki doprinos razvoju daoizma kroz pisanje poezije, koja je često smatrana smernicama za praktikovanje daoizma, a ne umetničkom formom (Liu, 2011: 289).
Nastaviće se…
Tekst je objavljen u naučnom časopisu „Religija i tolerancija“
