Šta je „ubilo“ američke razarače

Globalna bezbednost

Mesto i značaj razarača u najmoćnijim mornaricama sveta, nije sporno. Sa svojom sposobnošću kako defanzivnog, tako i ofanzivnog dejstva po tačkama u vazduhu, na i pod vodom, kao i na kopnu, razarači, predstavljaju moćno oružje na koje se najveće svetske sile, poput Sjedinjenih Američkih Država, oslanjaju, kako u miru, tako i u ratu.

Udarnu grupu američkih nosača aviona, po pravilu čine najmanje dva razarača, koji imaju svojevrsnu ulogu “obezbeđenja” morskim kolosima, koji, opet, služe kao aerodromi za borbene avione na moru. Samim tim, a u cilju projekcije svoje vojne suprematije, kao i hegemonije u planetarnim okvirima, Vašington insistira na razvoju sve sofisticiranijeg naoružanja u mornarici, kako u pogledu inovacija u najnovijoj klasi nosača aviona “Džerald Ford” u odnosu na “Nimic” klasu, tako i u pogledu operativnih sposobnosti razarača. Jednostavno, nadmoć na moru predstavlja, nezaobilaznu kariku u lancu vojnim dominiranjem sveta, i Amerika nije spremna da se te svoje nadmoći tako lako odrekne.

Jedan od stubova daljeg cementiranja američke dominacije u svetskim vodama, bio je i projekat razvoja razarača DDG-1000, iz klase “Zomvalt”, koji je trebalo da zameni dotadašnji “Arli Burk” razarače koji su bili funkcionalni, ali koji, na simboličkom nivou, nisu predstavljali oružje iz naučno-fantastičnih filmova.

Razarači iz klase “Zomvalt” umnogome nalikuju tome. Sa autentičnom, hidrodinamičnom građom, destruktivnijim oružjem, ugrađenom stelt tehnologijom, koja (treba) da ih čini nevidljivom radarima protivničkih, ali i savezničkih armija, značajno većom dužinom, i za trećinu manjom posadom, činilo se da novo američko super-oružje nema mana. Ipak, takva ocena se pokazala preuranjenom. Pored same diskutabilnosti određenih tehničko-tehnoloških rešenja implementiranih u razvoju borbenog plovila (između ostalog, postoje neslaganja oko efikasnosti stelt tehnologije kod ratnih brodova), projekat je osuđen na propast iz jednog očiglednijeg razloga.

Godine 1994., kada je naručena konstrukcija ovih “razarača budućnosti”, planirana je izgradnja 32 broda, od kojih se očekivalo da zamene postojeću flotu “Arli Burk” razarača, i da budu operativni narednih 50 godina. Prvobitni budžet je iznosio 50 milijardi dolara. Ipak, kako je cena pojedinačnog broda iz godine u godinu rasla sa 1,3 milijarde na čak 3 milijarde, flota razarača je postajala sve manja, tako da je na kraju izgrađeno samo sedam brodova.

Jednostavno, nepodnošljivi i nezadrživi rast cena tehnoloških inovacija koje su inkorporirane u razvoj 190 metara dugačkih ratnih brodova, uticao je na redukciju broja plovila koja su trebala da “van radara” budu udarna pesnica američke pomorske moći.

Budžetska kresanja su nešto na šta se projektanti američkog naoružanja, moraju naviknuti, pri čemu se pravi balans između onoga što se čini primerenim iz ugla američkih poreskih obveznika, s jedne strane, i očuvanja postojeće globalne vojne moći Amerike, s druge strane.

Razarače “Zomvalt” je, u neku ruku, glave došlo to što kost-benefit analiza nije bila na njihovoj strani. Ipak, odustajanje od ovog projekta, ne znači i odustajanje Vašingtona od borbe za dominacijom svetskim okeanom.

Tu se, u prošlosti, odlučivalo ko će biti gospodar, a ko sluga.

Piše: Aleksandar Stojanović

1 thought on “Šta je „ubilo“ američke razarače

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.