Prava, položaj i bezbednost radnika je tema o kojoj se u Srbiji, ali i šire, dosta priča. Razloge za aktuelnost ovog problema treba tražiti ne samo u zakonskim manjkavostima i političkim odlukama, već i u ideološkim kretanjima i smeru u kom se svet kreće poslednjih decenija.
Deregulisano tržište i privreda po meri privatnog kapitala, ideali neoliberalne ekonomske paradigme, kao svoje naličje imaju sve manje prostora i volje da se radnicima obezbede optimalni uslovi za rad.
Baš zbog relevantnosti teme, postavlja se pitanje, gde se bezbednost radnika nalazi kao koncept u širim, teorijskim razmatranjima bezbednosti i kakve su perspektive ove pojave? Ujedno, na šta mislimo kad kažemo socijetalna bezbednost, a šta podrazumevaju, često zloupotrebljivani koncepti državne i nacionalne bezbednosti?
Egzistencionalno pitanje
Pitanje bezbednosti predstavlja jedno od egzistencijalnih pitanja. Prirodna težnja jeste da se ostvari stanje zaštićenosti od pretnji, izazvanih prirodnim ili društvenim kretanjima, odnosno, stanje u kome nećemo biti zabrinuti zbog tih pretnji.
Možda najbolji primer te dvodimenzionalnosti samog pojma bezbednosti predstavlja definicija čuvenog teoretičara međunarodnih odnosa, Arnolda Volfersa, za koga „bezbednost u objektivnom smislu predstavlja odsustvo pretnji po vitalne vrednosti, a u subjektivnom, odsustvo straha da će pomenute vrednosti biti napadnute“.
U teoriji bezbednosti, pak, vlada uverenje da je gotovo nemoguće obuhvatiti granice pojma bezbednosti jednom definicijom, te da je ovaj fenomen nešto što u praksi možemo prepoznati, ali da teorijski, predstavlja neuhvatljivo polje razmatranja.
Razlike se temelje na različitim percepcijama štićenih vrednosti (kvaliteta koji treba štititi), referentnih objekata bezbednosti (objekata zaštite), bezbednosnih izazova i pretnji (onoga od čega treba štititi), subjekata- provajdera bezbednosti (onoga ko treba da pruži bezbednost), te metoda putem kojih treba ostvariti bezbednost štićenih vrednosti, odnosno referentnih objekata.
Upravo iz tog razloga, proizilaze različiti pristupi, odnosno, koncepti bezbednosti, među kojima možemo prepoznati ljudsku, socijetalnu, nacionalnu, državnu, regionalnu i globalnu bezbednost.
Nacionalna ili državna bezbednost
Najpoznatiji i u praksi je još uvek dominantan pristup, po kom je vrhovno dobro postići, očuvati i unaprediti nacionalnu bezbednost.
Nacionalna bezbednost podrazumeva da su štićene vrednosti – vrednosti države (teritorijalni integritet i suverenitet, odnosno ustavom definisani poredak), te interesi stanovništva (zaštita života ljudi, mira itd).
Za razliku od nje, tradicionalno shvaćena državna bezbednost podrazumeva da su vrednosti države ono što treba štititi po svaku cenu, dok su životi ljudi, odnosno stanovništvo, nešto što u tim opservacijama ne figurira kao vrednost od tog nivoa važnosti.
Čak i kada uvažimo navedene teorijske postulate o razlici između državne i nacionalne bezbednosti, u praksi vrlo često ne možemo uočiti tačku razlikovanja. Provajder bezbednosti (onaj koji bezbednost treba da omogući) u oba slučaja jeste država, koja svoje napore u tom pravcu organizuje kroz sistem nacionalne bezbednosti. Ipak, iako slični, državna i nacionalna bezbednost ne bi smeli da budu da budu istovetni koncepti.
Njihova zloupotreba, odnosno, žrtvovanje pojedinaca ili grupa zarad famoznih interesa “nacionalne bezbednosti”, predstavlja pretnju svoje vrste čiji su nosioci političke elite određene zemlje.
Položaj pojedinca
Promene koje su zadesile savremeni svet u poslednjih tridesetak godina, diktirale su i promene u percepciji bezbednosti i njenog pomeranja sa prevashodno državocentrične na humanocentričnu ravan. Ukratko, u središtu interesovanja je došao čovek.
Kvalitet života običnih ljudi, njihovo zdravlje, ishrana, uslovi u kojima žive, zarada, pravo na sindikalno i političko udruživanje, sve su to elementi jednog novog diskursa koji je trebalo da omogući promenu celokupne politike država, favorizujući položaj običnog čoveka u odnosu na tradicionalne ideje.
Ovakav, „novi humanizam“ je doveo do formiranja ideje o ljudskoj bezbednosti, kao alternative državnoj i nacionalnoj bezbednosti. Umesto bezbednosti države, trebalo bi da se bavimo bezbednošću pojedinačnog čoveka.
Od toga da li je osigurana njegova fizička egzistencija, bezbednost njegove porodice ili prijatelja, ekonomska situiranost, politička sloboda, mogućnost da se leči, da živi u zdravoj životnoj sredini i da konzumira zdravu hranu i vodu, prema pobornicima ljudske bezbednosti, zavisi da li je isti taj čovek zaista bezbedan, u mnogo većoj meri nego od toga da li će u nekom trenutku, neki spoljni neprijatelj napasti državu.
Zaštita grupa
Tom linijom razmatranja, dolazimo i do socijetalne bezbednosti, odnosno, bezbednosti društvenih grupa, gde spada i konkretna bezbednost radnika. Kako čovek nikada (ili vrlo retko) živi odvojen od zajednice (porodične, poslovne i slično), grupa kojoj pripada se suočava sa određenim teškoćama koje treba rešiti. Drugim rečima, interesi te grupe treba da budu predmet zaštite.
Primera radi, pretnje koje pogađaju pojedinačne radnike, imaju određene zajedničke karakteristike, zbog čega možemo govoriti o pretnjama protiv čitave društvene grupe (niske zarade, nesigurni poslovi, mobing i slično).
Zbog tih svojih karakteristika, socijetalna bezbednost se nalazi “na pola puta” između pojedinačne, ljudske bezbednosti, i nacionalne bezbednosti kao krovnog koncepta unutar granica jedne države.
Bezbednost radnika, njihov položaj i prava upravo spadaju u okvire socijetalne bezbednosti.
Ka globalnoj bezbednosti
Penjanjem po vertikali, teorijski konstrukti prevazilaze granice pojedinačne države, te insistiraju na regionalnoj i globalnoj bezbednosti kao krajnjem cilju i idealu kome se teži.
Regionalna bezbednost podrazumeva da se u epicentru interesovanja nalaze veće ili manje grupe država koje povezuju određene zajedničke karakteristike, karakteristike koje ih ujedno u većoj ili manjoj meri razlikuju od drugih država ili regiona.
Na kraju, dolazimo do ideje globalne bezbednosti kao nit vodilje mnogih utopista tokom istorije. Po svaku cenu treba težiti postizanju, očuvanju i unapređenju globalne bezbednosti, od svih bezbednosnih izazova, rizika i pretnji, koji su po svojoj prirodi, nižeg hijerarhijskog nivoa, jer dolaze od sistema manjeg organizacijskog zahvata.
Socijalni jaz i perspektive
Dakle, pitanje bezbednosti je po svojoj prirodi vrlo složeno, sveobuhvatno i često, kontroverzno. Možemo identifikovati različite nivoe bezbednosti, počev od onog “najnižeg”, individualnog (ljudska bezbednost), preko grupnog (socijetalna bezbednost), državnog-nacionalnog (državna-nacionalna bezbednost), regionalnog (regionalna bezbednost) do međunarodnog, odnosno globalnog (globalna bezbednost).
U praksi se još uvek najviše govori o državnoj, nacionalnoj i globalnoj bezbednosti, i po pravilu, čini se to na iskrivljen način koji prati želja za određenom vrstom zloupotrebe i manipulacije.
Ukoliko uzmemo u obzir sve izraženiji socijalni jaz u planetarnim okvirima, možemo očekivati da u budućnosti sve relevantnija tema bude socijetalna bezbednost, a bezbednost radnika, kao jedan njen deo, sve značajnija stavka u budućim tumačenjima, raspravama, ali i praktičnim politikama.
Tekst je nastao u sklopu projekta o bezbednosti radnika u fabrikama na jugu Srbije, koji realizuje Centar za istraživanje bezbednosti (CIB).
