Piše: Aleksandar Stojanović
Rat između SAD i Irana predstavlja geopolitičku konstantu prethodne dve godine, sa jasnim pozadinskim namerama Vašingtona, da kontroliše ovom naftom bogato područje planete, a pre svega, Ormuski zaliv, strateški transportni pravac u ovom delu sveta.
I dok su američke aspiracije nedvosmislene, praksa je pokazala da to ne važi za moć ove zemlje da ciljeve postigne isključivo vojnim sredstvima.
Savršeni dokaz te teze je višemesečni neuspeli pokušaj Vašingtona da probije iransku blokadu Ormuza, što je u diplomatskom smislu, kulminiralo pozivom ostalim saveznicima u NATO-u (istih onih koje redovno vređa i omalovažava šef Bele kuće Donald Tramp) da se uključe u rat.
Iako poziv sam po sebi nije sporan, on može predstavljati svojevrsnu potvrdu davnašnje izjave ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova „da Americi niko nije potreban da uđe u rat, ali joj je zato potreban da isti završi“.
Okretanje diplomatskim rešenjima, može biti i indikator ograničenja toliko hvaljene američke vojne moći, pre svega, njene pomorske komponenente.
Oružana sila i oklevanje
Decenijama unazad, Vašington hvali svoje nosače aviona, ističući njihovu ogromnu oružanu silu, predstavljajući ih kao nepobedive mašine rata i apostrofirajući stratešku mogućnost da vodi simultani rat na „dva okeana“ (Atlantik i Pacifik), odnosno, ukazujući da Amerika u svakom trenutku ima više raspoloživih operativnih brodova ove vrste, nego ostatak sveta zajedno.
Te konstatacije (u kojima, objektivno govoreći, ima dosta istine) su u ratu sa Iranom stavljene na test. Ili, zapravo, nisu. Zašto je to tako? Zašto oružana moć nuklearnih nosača aviona (koji imaju kapacitet da nose i do 90 vazduhoplova) nije direktno iskorišćena protiv Teherana, kako bi se osigurala kontrola Ormuza?
Odgovore treba tražiti ne samo u razlozima vojne prirode, već i u simboličkom aspektu moći. Svako eventualno oštećenje atomskih nosača aviona (ili njihovo potapanje), nanelo bi nesagledivu štetu ugledu američke vojne superiornosti. Toga je svestan i Pentagon, tako da se rizici da se tako nešto desi, izbegavaju po svaku cenu.
Raketiranje i povlačenje
Tipičan primer je povlačenje iz Crvenog mora pre nekoliko meseci, kada je nosač aviona bio meta raketa lansiranih od strane Huta, ili nešto kasnije, posle iranskog raketiranja (iako je zvanično objašnjenje, objavljeno sa nekoliko dana zakašenjenja, to da je uzrok vatre bio – požar u vešernici).
Da ima istine u tezi o nespremnosti Vašingtona da pošalje nosače aviona u otvorena borbena dejstva, pokazuje i trenutno prisustvo ovih brodova blizu ratom zahvaćenih područja, ali u svojstvu „stražara“.
Dva američka udarna nosača aviona koja se trenutno nalaze u ovom delu sveta, USS „Abraham Lincoln“ i USS „George H.W. Bush“, pozicionirani su u Arapskom moru i Omanskom zalivu, odakle, kako se navodi, oni vrše vojni pritisak.
Dakle, opredeljenje Pentagona je da i u u ovoj krizi vrši operacije sa distance i da pokuša da strateški iscrpi Iran. Istina, sa paluba pomenutih nosača poleću američki lovci koji sprovode i neke vrste borbenih zadataka (gađanje iranskih pozicija blizu moreuza), ali je to daleko od frontalnog sudara.
Jednostavno, razlozi vojne, ali i simboličke prirode ne dozvoljavaju da bude drugačije. Moć uvek počiva ne samo na materijalnim kapacitetima i potencijalima, već i na psihološkom momentu.
Amerika nije spremna da svoju vojnu reputaciju okrnji ili izgubi time što će nosače aviona, projekte koji američke poreske obveznike koštaju više milijardi dolara, poslati u područja gde postoji verovatnoća da će isti biti oštećeni ili, što je manje verovatno, potopljeni. Da li će se Vašington u nekom trenutku u tom smislu „ohrabriti“ (što nije nešto što je svetu potrebno), ostaje da se vidi.
