Piše: Aleksandar Stojanović
Posmatrači savremenih međunarodnih odnosa neretko znaju da kažu da je došlo do raspada monopolne geopolitičke konfiguracije sveta, te da su se na „globalnoj šahovskoj tabli“, pojavili novi akteri koji u određenoj meri, mogu da pariraju još uvek dominantnoj Americi, a oni su Kina i Rusija.
Isti ti posmatrači planetarnih procesa, umeju da prepoznaju i nemoć Evropske unije da ozbiljnije utiče na najznačajnija planetarna dešavanja. Iako jedna od najvećih ekonomskih sila sveta, EU prethodnih godina ima značajnih poteškoća da to valorizuje kroz odlučnije političko dejstvo iz tri, međusobno povezana razloga.
Odsustvo jedinstva
Prvo, u samoj Uniji postoje značajne pukotine kada je u pitanju sam odnos prema elementarnim stubovima na kojima počiva ova zajednica (zajednička spoljna, ekonomska i bezbednosna politika), što ostavlja utisak nejedinstva i slabosti (najočigledniji primeri su neharmonizovano dejstvo Budimpešte i Bratislave). Doskorašnji šef vlade u Mađarskoj Viktor Orban i aktuelni premijer Slovačke Robert Fico, godinama već, narušavaju jedinstvo EU, što sasvim sigurno da ostavlja ozbiljne posledice po imidž ovog političkog saveza.
Moć pojedinca, kao i nadnacionalnih entiteta, počiva ne samo na realnim kapacitetima, već i na utisku. Ako je to istina, onda Brisel ne treba da čudi to što je u nekim delovima sveta doživljen kao, najblaže rečeno, neodlučni akter međunarodnih odnosa.
Pitanje vojske
Drugo, politička praksa prethodnih godina je još jednom potvrdila da odluka, čak i kad se donese, ostaje mrtvo slovo na papiru ukoliko iza nje ne stoji oružana sila kao ultimativni argument ubeđivanja.
Predajući ključeve vlastite bezbednosti NATO-u (budući da su skoro sve članice EU istovremeno i deo Alijanse), odnosno, dobroj volji Vašingtona, koji je najveći finansijer ovog vojno-političkog saveza, Evropa je praktično došla u, po Makijaveliju, najgoru moguću situaciju: da zavisi od tuđeg oružja i moći.
To je, istina, sada već jasno i samim donosiocima odluka u EU: upravo kroz svest o nebezbednosti i neodrživosti tog položaja treba čitati ubrzano naoružavanje i vraćanje vojnog roka u više zemalja Starog kontinenta.
Ideološka zastarelost
Treći i ne manje značajni problem Brisela je nedostatak manifestovane svesti o geopolitičkim promenama u poslednjih petnaestak godina. Arapsko proleće, ruska aneksija Krima, migrantska kriza, Bregzit, pandemija, konflikti na Bliskom istoku, rat u Ukrajini i drugo Trampovo predsednikovanje, kao da planerima u EU nisu značili ništa da narativ, politiku i nastupanje prema članicama, kandidatima za članstvo, partnerima i neprijateljima, prilagode novim okolnostima.
Evropa je prethodnih tridesetak godina postupno postajala samoj sebi dovoljna, često se fokusirajući na formalne i artificijalne stvari, umesto na ona suštinska i realna pitanja politike i borbe za ostvarenje zajedničkih interesa naroda koji unutar nje žive. Ta greška u proceni i tumačenju, doprinela je ubrzanoj regresiji EU ne samo u terminima grubog političkog materijalizma, već i u ideološkom smislu. Briselu je očajnički potrebna nova ideja.
Put povratka ili propasti
Mogući put povratka na mesto planetarne moći i uvažavanja za EU, dakle, ima nekoliko važnih elemenata: stvaranje novog ideološkog obrasca, primerenog tripolarnom svetu (u kom dominiraju SAD, Kina i Rusija); formiranje evropskih oružanih snaga, nezavisno od toga da li će NATO nastaviti da postoji ili ne; nepopustljiviji odnos prema „neposlušnim“ režimima unutar same EU, čak i po cenu izbacivanja nekih zemalja iz članstva; vođenje autonomne politike u odnosu na Vašington, pa makar to značilo i napuštanje evro-atlantskog partnerstva.
Ukoliko se, pak, planeri u Briselu odluče da nastave sa trenutnom, slobodno možemo reći, zastarelom politikom, vrlo lako se može desiti da se retrogradni, a potencijalno i dezintegrativni procesi, nastave. Situacija svakako nije obećavajuća. Nije preterano reći da Brisel mora da se odluči kojim putem će poći. Putem povratka. Ili putem propasti.
