Povodom projekta „Socijalna i ekonomska bezbednost radnika i radnica u Leskovcu“, pored uvida u trenutno stanje stvari u fabrikama velikih stranih investitora na jugu Srbije, dragocena su i svedočanstva ljudi koji su radili u nekadašnjim, državnim fabrikama u gradu na Veternici, kako bismo stekli predstavu o tome kakav je položaj radnika u radnim kolektivima bio nekada, te da uporedimo sa onim što imamo danas u fabrikama stranih investitora. To je bio i povod za razgovor sa Nikolom Milićevićem, glavnim i odgovornim urednikom leskovačkog nedeljnika „Nova Naša reč“, koji je, pre angažmana u štampanom mediju, decenijama radio u Fabrici hemijske industrije „Zdravlje“, na različitim pozicijama.
Kakav je bio status radnika u nekadašnjoj fabrici „Zdravlje“, u doba kada ste Vi tamo radili?
„U Fabrici hemijske industrije „Zdravlje“ počeo sam da radim kao tehničar pogona organske sinteze 1967. godine. U preduzeću sam proveo čitav radni vek, koji sam okončao na poziciji asistenta za odnose sa javnošću. S obzirom na karakter proizvodnje kojom se „Zdravlje“ bavilo (proizvodnja lekova, medicinske opreme, kozmetike i slično), unutrašnja organizacija rada, koja je preduslov za položaj radnika, bila je uređena pre svega nacionalnim zakonima i propisima, ali i međunarodnim standardima (GMP-Dži-eM-Pi) bez čijeg poštovanja u proizvodnji lekovi nisu mogli u izvoz. Takvi zahtevi uslovljavali su oblike normativnih akata koji su uređivali sistematizaciju radnih mesta, svakog pojedinačno, ili grupe istovetnih, pa je pravilnicima, između ostalog, propisivana veličina i oblik horizontalne i vertikalne (hijerarhijske) komunikacije radnika u procesu rada. Ranih sedamdesetih u pravilnike o zaradama uveden je princip „stepena multiplikovanosti rada“, čiji je sastavni deo bio međusobni odnos zaposlenih u procesu rada, što je, s jedne strane, specifičan proces rada obezbeđivalo od moguće kontaminacije, a s druge strane štitilo zaposlene od naloga i naredbi za rad izdatih od strane nenadležnih, ili sa sadržajem izvan normi za rad propisanih pravilnikom o sistematizaciji. Osim ove, unutrašnje normative koja je štitila zaposlene od međusobnog mobinga, u aktivnoj funkciji bili su prisutni pravilnici o disciplinskoj odgovornosti, kao i višestepene disciplinske komisije nadležne za izvršenje pravilnika. Po vertikali zaštite prava radnika nalazili su se i osnovni i republički sudovi udruženog rada, a u krajnjoj liniji redovni sudovi, uključujući i ustavne sudove. Tokom više od 40 godina rada u „Zdravlju“, nisam zabeležio ni jedan slučaj spora zaposlenog sa preduzećem. Eventualne „zadese“ koji su se dešavali u okvirima sitnijih prekršaja pravilnika o disciplinskoj odgovornosti, uspešno su rešavali unutrašnji organi preduzeća“, kaže Milićević.
Da li se može reći da je generalni nivo bezbednosti bio na dobrom nivou? Da li su se dešavali napadi na radnike, kakvi su bili ugovori?
„Iz odgovora na prvo pitanje jasno je da je, ne samo generalni, već i pojedinačni nivo bezednosti/zaštite radnika bio na visokom nivou. U mom radnom veku nije zabeležen napad na radnika u smilu ugrožavanja integriteta radnog mesta. Ukoliko se (retko) događalo da radnik ne obavlja svoje radne obaveze u skladu sa propisanim normama i standardima, iako ispunjava formalne zahteve, zajedničkim dogovorom prebacivan je na poslove sa nižim stepenom složenosti. Događalo se redovno da zaposleni koji pouzdano obavlja svoje radne zadatke bude unapređen, i to je bio jedan od kvaliteta sistema unutrašnje organizacije. Tako je fabrika rasla. Ugovori o radu bili su usklađeni sa spoljnim i unutrašnjim normativima, nema primera da su bili vremenski ograničavani, i oni su bili deo međusobno potpisanih obaveza zaposlenog i preduzeća. Drugi deo radnog ugovora predstavljalo je rešenje o raspoređivanju na tačno definisano radno mesto, rešenja su sadržala propisane norme rada izvan kojih nije bilo uputno improvizovati, kao i veličinu horizontalne komunikacije (za veći broj istovetnih radnih mesta), kao i vertikalne (hijerarhijske) komunikacije – ko od koga dobija/prosleđuje naloge za rad, prava i obaveze zaposlenih unutar procesa. To je sprećavalo moguću samovolju na bilo kom nivou organizacije“, ističe Milićević.
Koja je bila uloga sindikata u fabrici?
„S obzirom na ekonomsku i industrijsku snagu preduzeća, sindikati su se bavili aktivnostima iz socijalne sfere, ali i bili organizatori zborova radnika na kojima se raspravljalo o unutrašnjim normativima, godišnjim završnim računima, kratkoročnim i dugoročnim planovima fabrike, kao i o uvođenju normi zaštite prava radnika, koje je povremeno propisivala, dopunjavala ili menjala država. U socijalnoj sferi, sindikati su se bavili organizovanjem godišnjih odmora. Fabrika je jula i avgusta gotovo obustavljala proizvodnju, to je bila sezona obaveznih godišnjih remonta industrijskih postrojenja. Sindikati su se bavili i poslovima rekreativne sadržine, podrškom osnivanju radničkih sportskih društava, saradnjom sa drugim sindikalnim organizacijama u raznim sferama – ilustrativne su radničke sportske igre koje su imale raspon do jugoslovenskih. Sindikati su bili inicijatori zapošljavanja lica sa posebnim potrebama, njih petnaestak je radilo u fabrici, kao telefonisti, ili pomoćni radnici na jednostavnim poslovima (donesi-odnesi) u proizvodnji. U svakom pojedinačnom slučaju sindikat je intervenisao u slučajevima različitih vrsta socijalne ugroženosti radnika. U ove akcije treba, kao posebne, ubrajati i pomoći prilikom specifičnih vrsta lečenja obolelog radnika, člana njegove porodice – smeštaj u specijalizovanim klinikama, nabavka lekova, lečenje u inostranstvu. Sindikat je bio direktan učesnik u izradi normativa za radna mesta pod posebnim uslovima, koja su zahtevala viši stepen zaštite – organska sinteza, ekstrakcija, radna mesta u uslovima „sterilne sobe“, u proizvodnji čvrstih preparata (tablete, kapsule…) i podrazumevala dodatni „zimski“ godišnji odmor, beneficirani radni staž i zarade više od proseka za slična radna mesta bez opasnosti po zdravlje radnika“, podvlači Milićević.
Kada su počele da se menjaju stvari na gore, budući da je fabrika propala?
„U trenutku u kome sam ja počeo 1967. da radim, „Zdravlje“ je imalo manje od 300 zaposlenih (broj moje radne knjižice je 263). Ali je i tada, kao i tokom čitavog kasnijeg perioda, kadrovska struktura bila, otprilike, ovakva: jedna četvrtina visokoškolaca, polovina kadra sa srednjom stručnom spremom, ostatak kvalifikovani, (ranije i polukvalifikovani), dok je bez kvalifikacija bio tek jednocifren broj upošljenika. Razvoj fabrike zaustavljen je početkom devedesetih, kao posledica svega onoga što se događalo sa SFRJ, i kasnije sa Republikom Srbijom. Vreme „tranzicije“ „Zdravlje““ je dočekalo sa oko 2.100 zaposlenih, sa istom kadrovskom strukturom o kojoj je bilo reči, što znači sa više od 600 visokoškolaca, među kojima su tada bili i univerzitetski profesori, doktori i magistri nauka, sa 180 registrovanih lekova u 220 oblika, sa spoljnotrgovinskim sertifikatom za izvoz u više od 40 zemalja sveta. Stagnacija fabrike prestala je posle 1998. godine u naletu neoklasičnog liberalizma, ideologije nove elite koja je nastajala nakon 5. oktobra 2000. godine. Ideologije, koja je u svojoj osnovi, za jedan od stubova, imala deregulaciju svega postojećeg. Gašenje ranije uspostavljenih normi, standarda i pravila, opravdavano je uklanjanjem (normi) kao barijera za slobodan (nesputan) protok kapitala, čemu je trebalo da stremi srpsko društvo, a što se odmah, još u procesu privatizacije kao dela tranzicije, pretvorilo u svoju suprotnost. Deregulacijom su pogašeni svi, ali baš svi, instrumenti zaštite radnika, a skromni zakoni o radu bili su samo fikus u nesputanim zahvatima novih vlasnika u odnosu na zaposlene“, ističe Milićević.
U poređenju sa današnjim fabrikama u Leskovcu, da li su radnici u bivšoj SFRJ bili u boljoj poziciji?
„Neuporedivo boljoj“, kategoričan je Milićević.
Tekst je nastao u sklopu projekta o bezbednosti radnika u fabrikama na jugu Srbije, koji realizuje Centar za istraživanje bezbednosti (CIB).
