Piše: Aleksandar Stojanović
Napad na pripadnika srpske Žandarmerije ispred izraelske ambasade u Beogradu, od strane srpskih vlasti, okarakterisan je kao teroristički. Kako političke pojave i procesi, naročito oni bezbednosne prirode, u žižu javnosti dospeju (nažalost) tek nakon što dođe do njihove praktične materijalizacije, nije na odmet podsetiti se temeljnih karakteristika terorizma, kao vrste asimetrične, oružane političke borbe.
Terorizam predstavlja upravo to. Način borbe. Koliko god postojale nepodudarnosti u definisanju ovog fenomena, koje su logična posledica, ne samo disciplinarnih razlika, već i uglova gledanja (za jedne, terorista, za druge, borac za slobodu), niko ne može pobiti činjenicu da je teroristička aktivnost jedan svrsishodan, premda monstruozan, metod borbe.
On je asimetričan, što znači da strana koja ga sprovodi nema ekvivalentnu oružanu snagu naspram one protiv koje je napad usmeren, a smisao samog terorizma kao taktike je postizanje određenog političkog cilja.
Priprema za ostvarivanje političkog cilja se ostvaruje izazivanjem straha kod šireg kruga ljudi u napadnutoj zemlji, čime se priprema teren za slanje jasne i nedvosmislene poruke državnim vlastima, radi određenih ustupaka. Politički cilj kao svoju osnovu, može imati elemente različite vrste, od verskih, ekonomskih, do etno-separatističkih.
Međutim, kako je teško zamisliti da se afirmacija vere u određenom društvu postiže bombaškim napadima, ili da se ekonomski položaj neke grupacije popravlja streljanjem civila, onda je jasno da navedene odredbe mogu biti samo deo jednog šireg, sveobuhvatnijeg, političkog projekta.
Kako bilo, priroda terorizma je takva da će uvek ostati velikim delom prikrivena i još većim delom krivotvorena. To zavisi od same unutrašnje dinamike ovog fenomena, ali i od, već spomenute, prizme kroz koju se gleda na isti.
Savršen dokaz pomenute teze je odnos između terorista i boraca za slobodu, a sve u cilju političke eksploatacije određenih događaja. Tako će Gavrilo Princip za austrijske i nemačke istoričare uvek ostati terorista, bez obzira na to što modus operandi Mlade Bosne i drugih, deklarisanih terorističkih organizacija (Al Kaida, OVK, Islamska država), ima malo dodirnih tačaka.
Zbog svih tih, što inherentnih, što konstruisanih manjkavosti, vrlo je teško ispričati priču o terorizmu na sveobuhvatan način. Ono što se može učiniti, i oko čega, manje-više, postoji konsenzus, jeste stanovište da terorističke aktivnosti nisu produkt novijeg vremena, već da su bile prisutne još od davnina.
——————————————————————————————————————–
Opširnije o istorijatu terorističkih aktivnosti, čitajte u tekstovima Aleksandra Stojanovića, koje možete da pronađete ovde.
O terorizmu sponzorisanom od strane država, čitajte u analizama Kristine Krstić.
