„Neažurnost u sređivanju zemljišnih kniga i birokratija ne smeju biti prepreka za izgradnju fabrike u kojoj će raditi značajan broj ljudi i od tog rada izdržavati svoje porodice, tim pre što je država odobrila po 7.000 evra subvencije za svako novo radno mesto“, kazala je leta 2010. godine, tadašnja potpredsednica Vlade Srbije Verica Kalanović, tokom obilaska prostora na kom je nikla južnokorejska fabrika Jura u Leskovcu.
Četrnaest godina kasnije, fabrika još uvek radi i zapošljava oko 3200 radnika iz Leskovca i okoline. Kao proizvođač kablova za automobilsku industriju, Jura od 2010. godine posluje u tri grada centralne i južne Srbije – Rači, Nišu i Leskovcu i dobijala je subvencije države za zapošljavanje radnika.
Proteklih godina, ova kompanija se suočavala sa optužbama da uslovi rada u pogonima nisu na zadovoljavajućem nivou – štaviše, da predstavljaju flagrantno kršenje zakona Srbije i ugrožavanje bezbednosti radnika, kako fizičke i psihičke, tako i socijalne i ekonomske.
Naročito problematični su bili navodi bivših radnika ove fabrike, koji su prethodnih godina govorili da su u pogonima nosili pelene zbog ograničavanja odlaska u toalet, te da su otpuštani zbog odlaska na bolovanje, što je kompanija Jura demantovala.
Tekuća godina je za fabriku, a još više, za zaposlene u njoj, bila vrlo dinamična i to zbog dva vrlo upečtaljiva događaja – štrajka radnika i incidenta u kom je menadžer Jure stolicom gađao radnicu sa invaliditetom.
Protest za bolji život
Juna 2024. godine je deo radnika ove fabrike stupio u štrajk u cilju ostvarivanja boljih uslova rada, odnosno, uslova kojima bi stepen njihove bezbednosti u širem smislu na radnom mestu, bio na višem nivou.
„To što mi tražimo, to u normalnoj zemlji ne bismo ni tražili“, rekao je tada predstavnik sindikata Predrag Stojanović, ističući da on i njegove kolege imaju jasne zahteve:
- Povećanje plata za 20 odsto više u odnosu na minimalac koji u Srbiji iznosi oko 400 evra;
- Povećanje iznosa toplog obroka, odnosno naknade za ishranu radnika koju svaki poslodavac po zakonu mora da isplati, sa trenutnih 250 dinara, odnosno oko dva evra po danu, na 400 dinara – oko tri i po evra dnevno;
- Bolje higijenske uslove, pre svega, u toaletima (redovno snabdevanje toalet papirom);
- Stimulativne bonuse, budući da su trenutno na delu oni kažnjive prirode (primera radi, ukoliko, zbog bolesti, ne dođu dva dana na posao, gube pravo na svaki bonus u narednom periodu).
Zahtevi radnika, koji su se u jednom momentu bili opredelili i za generalni štrajk, ostali su bez odgovora, i pored više dana štrajka.
To je bio razlog da se krajem juna, štrajkački odbor radnika leskovačke Jure obrati medijima sa porukom „da prekidaju obustavu rada jer rukovodstvo Jure ne želi da pregovara sa predstavnicima sindikata koji nemaju ni institucionalnu zaštitu nadležnih.“
Predsednik štrajkačkog odbora fabrike Jura Predrag Stojanović rekao je da Ministarstvo rada nema moć da rukovodstvo Jure dovede u situaciju da pregovara sa radnicima.
„Žalosno je što su nas prevarili ljudi iz Ministarstva rada. Bili su dva puta na sastanku, kada smo bili najbrojniji oni su dolazili da gase požar, tražili od nas da celodnevni štrajk prekinemo, da to bude barem protestni štrajk od sat vremena. Mi smo to poslušali, oni su nas pozvali na sastanak i pregovore u Beogradu, a pre nego što smo otišli su nam rekli da Korejanci imaju predlog za naše zahteve“, rekao je Stojanović i dodao da do drugog sastanka, međutim, nije došlo. Prema njegovim rečima, iz Ministarstva rada su tražili da se sastanak odloži za jedan dan, ali se potom nisu izjasnili.
„Izgleda da država nema moć da Juru dovede u situaciju da pregovara s nama“, rekao je Predrag Stojanović tom prilikom i dodao da rukovodstvo Jure jednostavno ne želi da pregovara sa sindikatima.
Reakcija rukovodstva fabrike
Jura je u svom saopštenju tvrdila da je broj štrajkača manji od onog kojeg saopštavaju predstavnici sindikata – kažu da je oko 150 štrajkača od ukupno 3.200 zaposlenih u fabrici u Leskovcu.
„Kompanija je dobila nebrojeno mnogo zahteva i pritužbi zaposlenih koji nisu u obustavi rada, a koje svedoče o vređanju i prozivanju od strane učesnika o štrajku, kao i o činjenici da velika većina zaposlenih ne podržava ultimativni štrajk kao način borbe za poboljšanje ljudskih prava“, saopštila je Jura.
U saopštenju fabrike Jura se, pored ostalog, navodila je da su inicirali pregovaračke sastanke sa štrajkačkim odborom, ali da su neuspešno završavani – ne njihovom krivicom.
Tvrdili su i da kontinuirano rade na poboljšavanju radnih prava i uslova rada.
„Uprkos vrlo negativnoj slici o kompaniji, isključivo zahvaljujući kontinuiranim iznošenjem neistina od strane pojedinih lica, Jura ne krši ljudska i radnička prava i posluje u skladu sa propisima Srbije, pod tržišnim uslovima, i zapošljava vredne i radne ljude koji su plaćeni za svoj rad u skladu sa zakonom i opštim aktima poslodavca“, navela je ova fabrika.
U Juri su „oštro osudili ultimatume i nezakoniti štrajk“, a najavili su i da će „preduzeti sva zakonom dozvoljena sredstva zbog brojnih nezakonitosti u postupanju organizatora štrajka“.
Poraz za državu
Predsednik Samostalnog sindikata metalaca Srbije Zoran Marković ocenio je da je odustajanje od štrajka težak poraz za čitavu državu.
„Prekršen je Ustav, prekršeni su zakoni, mi nemamo institucije koje mogu da štite Ustav i zakone Republike Srbije. Institucija inspektorata rada je ustanovila da su oni kršili zakone i ustavno pravo zaposlenih, nisu im dozvoljavali nedeljni odmor, primali su druge radnike za vreme štrajka da rade na mesto onih koji su u štrajku, a to su propisi koji su Ustavom i zakonom Srbije zagarantovani. Nažalost, moramo da kažemo da mi nemamo instituciju koja može da zaštiti građane i radnike Srbije da bi se propisi Srbije ispoštovali“, rekao je Marković.
Marković je rekao da sindikalci ne žele da oteraju korejsku kompaniju, kao ni bilo koju drugu van Srbije, kao što „neki pokušavaju da predstave da je ovde u pitanju politika“.
Neuspeli štrajk radnika Jure, nije jedina situacija zbog koje je ova fabrika dospela u žižu javnosti. Učinila je to i zbog uslova u kojima ljudi rade, a koji su se, u prethodnom periodu, odvažili da izađu u javnost i da ukažu na probleme sa kojima se suočavaju.
Tekst je nastao u sklopu projekta o bezbednosti radnika u fabrikama na jugu Srbije, koji realizuje Centar za istraživanje bezbednosti (CIB).
