Pitanje bezbednosti radnika u fabrikama na jugu Srbije, periodično, bude u žiži interesovanja celokupne domaće javnosti. Pravilo je, prethodnih godina, bilo da u epicentar pažnje, radnici i radnice u Leskovcu i drugim mestima, dođu zbog lošeg tretmana koji doživljavaju u radnim pogonima velikih stranih investitora. Da li se čitav slučaj završava samo javnim skandalom zbog kršenja ustavom i zakonom definisanih prava radnika, ili oni dobiju i parničnu komponentu, bila je tema razgovora sa Ninoslavom Vasić, advokaticom koja se u svojoj karijeri bavila i ovim postupcima.
Kako biste, iz Vašeg iskustva, ocenili prava i bezbednost radnika u Leskovcu, sa posebnim naglaskom na fabrike velikih stranih investitora? Koliko su kod Vas ljudi dolazili i šta kažu?
„Iskreno, kao pravnica nisam baš zadovoljna time koliko se vodi računa o bezbednosti radnika na poslu. Pre svega, lično smatram da, s obzirom na to ko mi se sve javljao za pravnu pomoć, u mnogim tim fabrikama radnici prvo nisu dovoljno obučeni, nemaju adekvatnu opremu za rad i nisu zaštićeni. Neću da ističem o kojoj je fabrici konkretno reč, ali imala sam par slučajeva gde su mi se radnici javljali sa velikim problemom organa za disanje, jer nisu imali adekvatne maske. Čestice koje isparavaju su bile dosta štetne, a to im niko nije rekao ni prilikom obavljanja obuka za rad na tim mašinama. Većina njih je na kraju morala da ostavi taj posao, odnosno da da otkaz, jer su bili ozbiljno zdravstveno ugroženi. Mislim da do dan-danas, bez obzira na sve prigovore, ta strana fabrika nije uvela adekvatnu opremu za rad kako bi radnike zaštitila od štetnog dejstva, pre svega materijala sa kojim rade, a zatim i mašina“, počinje priču Ninoslava.
Svedoci smo da u javnost često znaju da isplivaju dešavanja, koja govore da dolazi do kršenja prava radnika, pa i ugrožavanja njihove elementarne bezbednosti. Ipak, ne zna se da li se tu priča završava. Koliko su česti parnični postupci?
„Iskreno, to je malo škakljivo pitanje. Generalno je naš narod mnogo uplašen. Tek onog trenutka kada radnici dođu do toga da im lekar specijalista kaže da imaju jako veliki zdravstveni problem, ili neurološkog tipa, ili sa organima za disanje, i da moraju da se obrate poslodavcu za promenu radne pozicije, ili da daju otkaz i promene posao, ili da ih u krajnjoj liniji i tuže, radnici povlače poteze u tom smeru. Pre toga se retko dešava. Radi se o šteti po zdravlje koja ume da bude nepovratna. Ukoliko neko dobije akutnu astmu, ne može on to da izleči, on će do kraja života živeti sa tim problemom. Postoji jedan ogroman strah, a to je da, ukoliko tuže fabriku, da će biti otpušteni. Većina njih dođe do trenutka potpisivanja punomoćja. Kasnije se saradnja s njima ne nastavlja. Prosto, postoji bojazan da će porodicu ostaviti bez jedne zarade, da kasnije zbog tog problema neće moći nigde drugo da rade. Imala sam jedan jedini slučaj gde smo bukvalno išli do kraja. Tu se sve završilo unutar firme, jer smo insistirali na tome da se žena, zbog neadekvatne pozicije na kojoj radi, obzirom na svoja neurološka stanja, gde godinama nisu hteli apsolutno nikakvu pomoć da joj pruže, kada smo išli bukvalno do kraja, gde su na kraju ženi promenili poziciju. I to je bilo jedva. Nismo došli do suda, uspeli smo to da rešimo u okviru firme, ali su joj na kraju promenili poziciju“, naglašava Vasić.
Koji su sve razlozi za pokretanje parničnih postupaka? Da li samo uslovi rada, da li taj odnos poslodavca prema njima, da li odnos menadžera i kolega ili nešto drugo?
„Pretežni razlog je odnos menadžera. Kolektivni odnosi u firmama u Leskovcu su jako narušeni. Mnogo su loši. Menadžeri su naši državljani, a vlasnici su strani državljani. Sa vlasnicima je već neka druga priča, sa njima se razgovor odvija u nekom drugom smeru. Oni, zapravo, u nekim situacijama imaju sluha za probleme svojih radnika, ali do njih problemi naših radnika ovde ne dolaze zato što se oni, zapravo, žale menadžerima, koji vrlo retko imaju sluha za probleme radnika i koji vrlo retko o tome obaveštavaju vlasnike. Mislim da je to glavni problem“, kaže Ninoslava.
Na kraju, na koga suštinski mogu da se oslone radnici u svojoj borbi?
„Radnici jedino mogu da se oslone na advokate. Jedino mi imamo tu hrabrost da bilo šta vodimo do kraja. Nismo uslovljeni, samostalni smo i nezavisni i kada imamo prostor za to, vodimo postupak do kraja, tamo gde treba. Moj savet je da ukoliko imaju bilo kakvu vrstu problema sa zaštitom na radu, ukoliko smatraju da im je ugroženo zdravlje, bezbednost i slično, da se obrate rukovodstvu firme i da, ukoliko vide da tu prostora za razgovor nema, da se obrate nekome od advokata, jer ćemo mi najbolje da im pružimo pomoć i mi jedini dolazimo do vlasnika firme. Onog trenutka kad postane „gusto“, niko neće da dozvoli da se, pre svega, finansijska šteta nanese firmi. Tu se organizuju sastanci sa vlasnicima firmi, koji itekako imaju sluha za probleme svojih radnika, ali ti problemi do njih ne dolaze“, zaključuje Vasić.
Tekst je nastao u sklopu projekta o bezbednosti radnika u fabrikama na jugu Srbije, koji realizuje Centar za istraživanje bezbednosti (CIB).
