Piše: Milica Stojanović, diplomirani sociolog
Jedna posebna situacija u kojoj nasilje postaje toliko prisutno, da je potpuno normalizovano, jeste upravo rat, kao pojava koja daje legitimitet nasilju čak i u kulturama koje su inače pretežno orijentisane ka mirnom rešavanju sukoba. Što se tiče nasilja u školama, interesantna je činjenica da su neka istraživanja, koja pominje socijalni psiholog Dragan Popadić u svom delu „Nasilje u školama“, pokazala da za vreme rata zapravo dolazi do sniženja stope nasilja u školama. Ovo može delovati kao kontroverzno otkriće, ali u stvari postoji potpuno logično objašnjenje, koje samo na prvi pogled ostaje nevidljivo. Radi se o tome da, kada je neka država u celini pogođena ratom, posebno ako je ona ta koja je napadnuta od strane neke druge države, baš zbog sveopšteg prisustva nasilja i ratnih razaranja dolazi do porasta solidarnosti u okviru populacije te zemlje, najpre zbog same činjenice da je život većine stanovnika podjednako ugrožen i da ne postoji mogućnost za njegovo vođenje kakvo je karakteristično za mirnodopski period. Takođe, institucija škole se u ovim uslovima može posmatrati kao mesto za beg od surove realnosti, nešto što bi bar načelno trebalo da bude sigurno mesto za učenike, te se i sistemski nastoji da se sukobi između članova iste zajednice, koji su u istom nezahvalnom položaju, smanji. Autor nalazi i da, kako se ekonomska struktura države nakon rata menja, a samim tim dolazi do promene kulture, što povlači i vrednosti i norme, u posleratnom periodu neke zemlje dolazi do značajnog porasta nasilja u čitavom društvu, a samim tim i u školama.
Inspiratori nasilja
Mediji su, kao neodvojivi deo savremenog društvenog života, takođe nešto što može da inspiriše nasilje, a do toga najčešće dolazi zbog imitacije onog što je viđeno u filmovima, knjigama, stripovima, itd. Deca su, naravno, najosetljivija na ovakavo ispoljavanje uticaja medija. U medijima do normalizovanja nasilja dolazi na više načina: prikazivanjem nasilnika kao atraktivnih, inteligentnih, uspešnih ljudi; uglavnom ne dolazi do naglašavanja negativnih posledica nasilja uopšte i posebno posledica po žrtvu; nasilje se prikazuje kao nešto opravdano i bez potrebe preispitivanja; gledalac može nakon učestale izloženosti nasilnom programu početi da percipira stvarni svet kao opasno mesto u kome je ’’čovek čoveku vuk’’ i u kome svi na neki način žele da mu naude. Pored medija, u koje se uglavnom ubrajaju, kompjuterske igrice su takođe, prema rečima autora, a i mnogih drugih stručnjaka, nešto što može doprineti ravnodušnosti prema nasilju, njegovom normalizovanju, ali, kako, prilikom igranja igrice u kojoj je nasilje cilj po sebi i neretko je nagrađivano, dete u igrici zauzima aktivnu, a ne pasivnu ulogu (kakvu ima prilikom gledanja nekog nasilnog sadržaja u medijima).
Promena društva kao lek
Na kraju ovog rada, valjalo bi možda istaći jedan način razmišljanja i shvatanja problema nasilja, koji je, po mišljenju autorke, nepravedno zapostavljen, a radi se o tome da je samo društvo kreator nasilja i da sami slučajevi ispoljavanja nasilja ne smeju biti posmatrani zasebno, već se za njih pre može reći da su kao neko ogledalo koje je postavljeno pred čitavo društvo. Ovo nije nikakva nova ili revolucionarna misao, stručnjaci koji su se bavili izučavanjem društvenih devijacija su decenijama, pa i vekovima, upozoravali na to da devijacije nisu neko strano telo, rak društva, već su njegovi proizvodi, u njemu su ukorenjene, a istovremeno su i njegov sastavni deo. Dakle, iz ovoga bi jasno sledio i stav da je za rešavanje problema bilo kog vida nasilja, a samim tim i onog školskog, potrebna intervencija na makro, a ne na mikro planu. Razni pokušaji rešavanja problema nasilja u školama koji su se bavili svakim pojedinačnim konkretnim slučajem i bili usmereni najpre tom individualističkom ideologijom, završavali su se i završavaće se suštinski uvek neuspehom. Nasilje je najpre produkt društveno-ekonomske formacije društva, iz koje potiče i sve ostalo, i dok ne dođe do njene promene u kvalitativnom smislu, svaki pokušaj snižavanja nasilja daće minimalne rezultate i svaki razgovor o tome biće isprazan.
