Smisao civilno-vojnih odnosa i kontrole vojske

Nacionalna bezbednost Vojska

Civilno-vojne odnose u najširem smislu možemo tumačiti kroz korpus odnosa vojske i društva u svakom mogućem smislu, ne nužno kao kroz kontrolni mehanizam civilnih instance nad sistemom odbrane. Vojska se javlja kao važna odrednica države na više nivoa – od temeljne poluge moći u odbrani države, preko institucije koja ima važno mesto u etimologiji naroda, do instance koja utiče na tehnološki i ekonomski napredak.

Međutim, za potrebe ovog rada, važnije je fokusirati se na problem civilne kontrole vojske, nego na sve nijanse interakcije oružanih snaga i društva u celini.

Demokratska i civilna kontrola sistema odbrane podrazumeva da sve odluke koje se donose o razvoju i upotrebi elemenata sistema odbrane budu u nadležnosti demokratski izabranih organa civilne vlasti. Suština procesa demokratske i civilne kontrole sistema odbrane Republike Srbije obuhvata sticanje uvida legitimno izabranih predstavnika građana u stanje sistema odbrane.

Cilj kontrole jeste da se utvrdi da li je delovanje sistema odbrane u skladu sa pozicijom utvrđenom Ustavom, kao i sa politikom koju navedeni predstavnički i izvršni organi vlasti utvrđuju u svojim aktima.

Načelo demokratske i civilne kontrole vojske postavljeno je kao ustavni princip prema kojem je Vojska Srbije pod demokratskom i civilnom kontrolom, a Narodna skupština vrši nadzor rada službi bezbednosti. Demokratska i civilna kontrola Vojske Srbije naročito obuhvata kontrolu upotrebe i razvoja Vojske Srbije, internu i eksternu kontrolu troškova za vojne potrebe, praćenja stanja i obaveštavanja javnosti o stanju priprema Vojske Srbije, obezbeđenje slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja i utvrđivanje odgovornosti za vršenje vojnih dužnosti u skladu sa zakonom.

Demokratsku i civilnu kontrolu Vojske Srbije vrše: Narodna skupština, predsednik Republike Srbije, zaštitnik građana i drugi državni organi, u skladu sa svojim nadležnostima, kao i građani i javnost.

Najbolji primer namere da se civilna kontrola vojske sprovede na zakonom zasnovan način jeste i kroz način delegiranja oficira u Vojsci Srbije, koji su, zavisno od mesta u komandnoj hijerarhiji, na to mesto imenovani od strane predsednika Republike i ministra odbrane (koji su civilni predstavnici naroda), te načelnika Generalštaba (za koga važi floskula da je „najveći vojnik među političarima i najveći političar među vojnicima“).

Kao što je više puta u toku ovog i nekih drugih eseja istaknuto, pitanje nadzora nad celokupnim sistemom bezbednosti države jeste od velike važnosti da se, s jedne strane, spreči da instance ovog društvenog podsistema postanu otuđeni centri moći, te da se, na taj način, očuva demokratski karakter vlasti, tamo gde ga ima, naravno.

Ono što se vrlo često prenebregava, i što u neku ruku predstavlja naličje civilne kontrole sistema bezbednosti, jeste potencijalna opasnost da se, kroz takvu retoriku, sistem bezbednosti, pretvori u zamorče vladajuće političke elite, te da se na taj način, suštinski, izvrši zarobljavanje ne samo vojske, već i drugih elemenata izvršnog dela sistema bezbednosti, kroz postavljanje politički podobnih, a ne nužno kompetentnih kadrova na kritične pozicije u hijerarhiji sistema odbrane i bezbednosti države.

To, naravno, nikako ne znači da treba odustati od načela demokratske, civilne kontrole vojske, već da treba biti svestan dometa i nedostataka iste, ukoliko se ode u krajnost koja se ne priželjkuje, ne samo zbog neefikasnosti u realizaciji zadataka koji su postavljeni pred samu vojsku kao najveću oružanu silu u zemlji, već i zbog realne opasnosti po državu i njene građane ukoliko do toga dođe.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.