Rat u Ukrajini je uticao na političku stvarnost Evrope. Učinio je to, ne samo zbog vojne i ljudske dimenzije sukoba (broja ubijenih, ranjenih i raseljenih ljudi, uništenih letelica i vozila, vojnih i civilnih objekata itd.), kao ni zbog ekonomskih implikacija po funkcionisanje država i građana (poskupljenja gotovo svega), već i zbog svojevrsnog svrstavanja država na jednu ili drugu stranu. Onu prvu, mnogobrojniju, koja uvodi sankcije Rusiji i koja naređenja Vladimira Putina tretira kao školski primer ratne agresije (čina flagrantnog kršenja međunarodnog javnog prava), i onu drugu, koja u maršu ruskih vojnika vidi “borbu za životni prostor” – zaštitu od širenja NATO-a ka ruskim granicama.
Odnos dve suprotstavljene strane (one proruske i antiruske), iz dana u dan kao da postaje sve gori. Da u ljudskim odnosima, stvari često znaju da izmaknu kontroli, svedoče i dešavanja u, ali i oko rata u Ukrajini. Žrtva nisu samo ljudi, već i istina.
A istinu znaju svi. Ili svako za sebe. Tako se na toj pretpostavci, i pre završetka sukoba, ponovo stvara blokovska podela sveta. Tačno ono, što se zadnjih trideset godina „novog svetskog poretka“, predstavljalo kao kapitalni primer prošlosti koja nema nikakve šanse da se vrati. Međutim, trendovi, i pre kulminacije krize na istoku Evrope, pokazuju drugačije. Nova „Gvozdena zavesa“ se sprema da bude spuštena.
U toj konstelaciji odnosa, Srbija, poput svoje prethodnice, Jugoslavije, pokušava da igra na kartu vanblokovske spoljne politike, pre svega, u vojnom pogledu. Beograd ne krije da je proevropske političke orijentacije, te poređenje sa bivšom SFRJ treba, kao i u svemu drugom, uzimati sa rezervom. Kriza u Ukrajini, još više je apostrofirala raskršće na kom se Srbija nalazi. Pesimističnijim, šahovskim rečnikom, može se i reći da je Srbija dospela u izvesnom smislu, u „pat poziciju“. Ovaj položaj karakteriše, u šahu, nesposobnost manevrisanja kraljem, jer će ma kuda krenuo, biti na udaru, a u politici, verovatnoću državnih poraza, ma koju opcija bila odabrana. Mora li baš tako da bude? Zbog čega je pozicija Srbije problematična? Postoji li (bezbolno) rešenje?
Da bi se situacija bolje razumela, iz didaktičkih, ali i praktičnih razloga, treba je strukturirati kroz prikaz bezbednosne, spoljnopolitičke i ekonomske dimenzije. Navedeni aspekti ujedno predstavljaju i „tri stuba“ politike Evropske unije, na kojima ona zasniva svoj identitet još od vremena kada je počela da evoluira iz Evropske zajednice za ugalj i čelik. Na taj način, predstavljaju u validan instrument u shvatanju budućih zahteva koji se mogu postaviti pred Beograd.
Bezbednosni ugao
Kompleksnost pozicije Srbije se ogleda u tome što je ona (poslednjih dvadesetak godina) na putu ka članstvu u Evropskoj uniji, dok istovremeno ne odustaje od bliskih odnosa i saradnje sa Kinom i naročito, sa Rusijom, za koju je vežu duboke veze bazirane na sličnosti po poreklu, kulturi, veri i jeziku. Naravno, razlozi povezanosti sa Moskvom nisu samo emotivne prirode, već i ekonomske, i u najvećoj meri, političke.
Kako bilo, Srbija je, posle raspada Jugoslavije, nastavila da neguje put trasiran još koračjem nekadašnje, velike zemlje, koja je uživala benefiti „tampon zone“ u dobu Hladnog rata. Činila je to, pozivajući se na politiku „vojne neutralnosti“. Ono što treba istaći je da Srbija nema status međunarodno priznate vojne neutralnosti. Vojno neutralna postaje zemlja koja potpiše pravno obavezujuće sporazume sa zainteresovanim stranama (po pravilu, velikim silama), koji joj garantuju da će poštovati i štititi njenu neutralnost. Dakle, radi se o institutu međunarodnog javnog prava koji je do sada tokom istorije korišćen više puta. Primera radi, na Bečkom kongresu 1815. godine, vojno neutralna postala je Švajcarska, pri čemu je dobila korpus prava, ali i obaveza koje mora da sprovodi u tom kontekstu.
Narativ o vojnoj neutralnosti Srbije treba modifikovati (koliko god on bio dnevno-politički koristan), jer može (i dovodi) građane u zabludu. Srbija jeste vojno nesvrstana zemlja (nije članica NATO-a ni ODKB-a), ali nije vojno neutralna. Ne radi se samo o terminološkim razlikama između vojne neutralnosti i nesvrstanosti, već i suštinske.
Politiku vojne nesvrstanosti, Srbija će, očigledno, morati da napusti ukoliko želi da postane deo Evropske unije. Iako se to iz friziranih govora evropskih diplomata ne čuje na jasan i nedvosmislen način (kao što se ne kaže da Beograd treba da prizna nezavisnost Kosova, već da treba da dođe do „normalizacije odnosa“), jasno je da će pitanje bezbednosne i odbrambene politike vrlo brzo doći na dnevni red. Iako ulazak u EU ne znači istovremeni ulazak u NATO (kao ni obratno), ta dva procesa, u najvećem broju slučajeva, treba posmatrati kao dve strane istog novčića. Kako je zajednička bezbednosna politika, jedan od tri stuba postojanja i funkcionisanja Evropske unije, za očekivati je da se ona formalizuje kroz zajedničko nastupanje kroz aktivnosti i kontingente snaga NATO-a.
U kontekstu krize u Ukrajini, pritisci na Srbiju će u narednom periodu biti veći da prekine vojnu saradnju sa zemljama ODKB-a (pre svega, Rusijom), kako bi se iskristalisalo bezbednosno nastupanje na prostoru Balkana (gde su sve zemlje, sem BiH, članice Alijanse). Srbija je već bila „na radaru“ zbog nabavljanja sistema naoružanja iz Rusije, Belorusije i Kine, ali se nakon eskalacije krize u Ukrajini, može očekivati da pritisci budu još veći da se sa tom praksom prekine. Kako će reagovati Beograd, a kako Moskva, kojoj Srbija i Republika Srpska predstavljaju jedine “baze” u ovom delu Evrope za širenje svoga uticaja, ostaje da se vidi.
Spoljna politika
Pritisci u pogledu nedvosmislene vojne svrstanosti još uvek nisu tog nivoa kao oni oko harmonizacije spoljne politike Srbije sa politikom EU u pogledu sankcija Rusiji. Nakon ruskog pripajanja Krima 2014. godine, kada je i počeo prvi paket sankcija Zapada, od Beograda se očekivalo da se pridruži kampanji, što srpska strana tada nije učinila. Međutim, insistiranje na sankcijama Moskvi, dobilo je potpuno novu dimenziju nakon početka ruskih vojnih operacija u Ukrajini krajem februara. Od onda, gotovo da ne prođe dan da o tome ne pričaju srpski a i evropski zvaničnici. Ide se dotle da je grupa evroparlamentaraca predlagala zamrzavanje pristupnih pregovora Srbije u EU, kao i ukidanje svih finansijskih ulaganja Unije u Srbiju. Zahtev je jasan, i čini se, ne ostavlja mnogo mesta za prigovor bilo koje vrste.
Pa ni takav, da je za Srbiju trenutno strateški neprihvatljivo da gubi rusku podršku u Savetu bezbednosti UN (zbog pitanja Kosova), ili da Srbija oko osamdeset posto svojih potreba za gasom, zadovoljava iz ruskih izvora (nakon što je Gasprom kupio NIS). Iz Brisela ne stižu rešenja za „sitne probleme“ Srbije kao što su zaštita celovitosti zemlje ili energetska stabilnost privrede i građana. Stižu samo prigovori, uz insistiranje na priču o uniformisanja srpske i evropske spoljne politike, jer je to (ni prvi a ni poslednji) uslov za pristupanje Srbije evropskoj zajednici naroda. Interesantno je i to što ni sve zemlje članice nisu saglasne kad su neke druge teme u pitanju. Najbolji primer je Kosovo. Ipak, i ovde, kao i svuda, važi pravilo da “sila boga ne moli”.
Pozicioniranje Beograda će zavisiti i od procene trenutne političke elite o podršci koja se može očekivati iz centara moći u svetu za ostanak na vlasti – da li će oni (nastaviti da budu) locirani u Vašingtonu, Briselu, Moskvi i Pekingu, odnosno, koga sa liste „precrtati“ i koje će to posledice imati po položaj vladajuće garniture. Ne bi bilo prvi put da se pri tome prave izbori koji odgovaraju pojedincima i strankama, ali ne i državi.
Ekonomija
U moru prigovora koji dolaze iz Brisela, upadljivo nedostaju oni koji se tiču društveno-političkih prilika u Srbiji u poslednjoj deceniji (erodiranje demokratije i institucija, medijskih i ljudskih sloboda, prava i položaja radnika, stanja životne sredine i sl.). Izgleda da Evropska unija, kada je Srbija u pitanju, nema problem sa kršenjem postulata koji su inkorporirani u samo tkivo evropskog vrednosnog sistema. Da li se “žmuri na jedno oko” samo zbog rešavanja pitanja Kosova, koje je povereno trenutnoj vlasti u Srbiji ili postoje i dodatni razlozi?
Čini se da Srbija dobro stoji u realizaciji zajedničke, neoliberalne ekonomske politike, kao trećeg stuba EU, te da zato nema potrebe da se nešto više iz evropskih krugova kaže o autoritarnoj vlasti jednog čoveka u Srbiji. Stabilnost, pa makar kreirana i čvrstom rukom, predstavlja pogodno tlo za krupan kapital koji na periferiji svetskog kapitalističkog poretka traži jeftinu radnu snagu, prostor za prljavu tehnologiju i, naravno, profit. Sve to može da nađe u Srbiji, koja se, iz zemlje koja ima veliki poljoprivredni potencijal (ogroman koeficijent obradive površine po glavi stanovnika), pretvarila u zemlju izrade delova automobilskih sistema stranih korporacija (koje, zbog ekoloških razloga kao i zbog tretmana radnika, često ne mogu ni da nađu države u kojima bi mogle da instaliraju svoje pogone). Zbog svega toga, ekonomski sektor Srbije će biti pod neuporedivo manjom prismotrom iz Brisela od diplomatije i odbrane (iako ta tri sistema ne treba posmatrati kao međusobno isključiva), jer je, u krajnjoj liniji, poslednjih dvadesetak godina i kreiran po instrukcijama MMF-a i Svetske banke.
Sasvim je druga stvar kako će Srbija rešiti pitanje energetske zavisnosti od Rusije i po koju cenu, što za državu, što za građane. Poskupljenja su već počela. Ili tek počela.
Kuda dalje?
Pozicioniranje Srbije u geopolitičkom poretku u nastajanju i donošenje odluka vezanih za bezbednosnu, ekonomsku i diplomatsku dimenziju krize u Ukrajini, temeljiće se na stanju u prethodno izložena, tri stuba politike.
Beograd će morati da se odluči koji će put odabrati, a pre no što se to desi, politički odgovorno je pred građane izaći i objasniti koju cenu svaki od izbora donosi.
U slučaju definitivnog stajanja uz Moskvu, posledica može biti izolacija Srbije u evropskim okvirima, sa implikacijama sličnim onima koji su zadesili Kubu nakon revolucije i embarga.
S druge strane, u slučaju pristupanja NATO paktu, rezultat bi bio definitivno stavljanje tačke na sudbinu Kosova kao nezavisne države. Priština je već povukla poteze ka članstvu u Alijansi, a da se “nešto kuva”, svedoči i otvaranje novog vojnog štaba američke vojske u Tirani.
Cena ma koje odluke, svakako neće biti mala, ali kao ni u životu, tako ni u politici, bitne odluke nisu uvek one najlakše odluke.
Piše: ms Aleksandar Stojanović