Piše: Aleksandar Stojanović
Nepuna 72 sata nakon dešavanja u školi na Vračaru, Srbiju je potresao novi monstruozni zločin. Ovoga puta, on se desio u selima u okolini Mladenovca i Smedereva. Krvavi pir, koji je preduzeo Uroš B., života je lišio osmoro ljudi, dok je dvanaestoro ranjeno.
Dva monstruozna masovna ubistva, preduzeta u kratkom vremenskom intervalu, pokazala su, s jedne strane, psihološko stanje u kom se nalazi srpsko društvo, a s druge strane, slabost institucija.
I dok za ubistvo u školi u Beogradu možemo reći da ga je skoro nemoguće predvideti (budući da u opisu posla službi bezbednosti i policije nije proveravanje crteža dece, niti intervjuisanje iste zarad otkrivanja njihovih potencijalnih planova), ono što se desilo u Mladenovcu nema te karakteristike, zbog naoružanja koje je pronađeno.
Arsenal naoružanja
Prema medijskim natpisima, nakon hapšenja osumnjičenog, pretresom vikendice u mestu Šepšin, policija je pronašla karabin sa optikom, pištolj, signalni pištolj, dva prigušivača, lovački nož i druge delove oružja, 164 metka različitog kalibra, 13 lovačkih patrona, 12 čaura, 4 signalna metka i 25 komada karabinske municije.
Takođe, prilikom pretresa kuće i pomoćnog objekta u naselju Vinjište, policija je pronašla četiri ručne bombe, više kutija sa pištoljskom municijom, više komada puščane municije, okvir za pištolj, dva okvira za automatsku pušku, nosač optike, kao i automatsku pušku bez fabričkog broja. Radi se o impozantnom arsenalu naoružanja koji je teško opravdati činjenicom što je pomenuti Uroš, sin vojnog lica.
Baš zbog toga, opravdanije je rad nadležnih državnih organa kritikovati (i zahtevati odgovornost) u tom slučaju, nego u onom u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, pri čemu, naravno, nije ni na kraj pameti želja da se stradali u tom događaju predstavljaju kao manje važni, niti da se umanji, ako ništa drugo, moralna odgovornost onih koji se nalaze na vrhu prosvetnog sistema u Srbiji.
I jedan i drugi slučaj zaslužuju podjednaku ozbiljnost u pristupu, ne samo u pogledu sankcionisanja učinioca, već i kada je u pitanju iznošenje analiza i zaključaka na osnovu istih.
BIA mora biti efikasnija
A analizom rezultata, možemo reći da Bezbednosno-informativna agencija nije na najbolji način reagovala u ovoj situaciji, odnosno, operativna obrada ovog lica nije sprovedena kako je to trebalo da bude. Neprihvatljivo je posedovanje te količine naoružanja, naročito od strane pojedinca koji je u prošlosti, prema svedočenjima nekih komšija, voleo da ubija pse (zbog čega nije odgovarao), odnosno, lica protiv koga je sproveden postupak zbog napada na službeno lice, kao i zbog krađe.
Budući da je posao službi bezbednosti planiranje, organizovanje i sprovođenje rada koji ima za cilj prikupljanje podataka o bezbednosno relevantnim pojedincima i grupama i njihovo dostavljanje nadležnim državnim organima (pre svega, policiji i tužilaštvu), stiče se utisak da ovaj aspekt rada srpskog sistema nije svoj posao odradio kako treba.
Kako je srpska Bezbednosno-informativna agencija opskrbljena i policijskim ovlašćenjima, prostora za ukazivanje na propuste ima još više. Krvavi događaji koji su se desili, nanovo ističu potrebu za jačanjem institucija i sistema bezbednosti koji je spreman da reaguje kada se to od njega zahteva, koji je spreman da se menja, prilagođava, ali i da kritički sagledava svoje postupanje u prošlosti.
Ništa od navedenog danas nije slučaj. Ostaje nada da će se to u budućnosti promeniti, jer su događaji prethodnih dana potresli čitavo društvo, bez obzira na političku ili bilo koju drugu pripadnost. Da bi ih u perspektivi bilo manje, potrebne su nam jake institucije. Bezbednosno-informativna agencija i policija su neke od najvažnijih.