U anketi Regionalne informativne agencije JUGpress na pitanje „Da li je Srbija bezbedna zemlja za život Vas i Vaše dece?“, poražavajuće veliki procenat ljudi je odgovorio negativno, njih 68,8%.
Ispitanici koji su odgovarali pozitivno, isticali su da nikad nisu bili žrtva napada i da se zbog toga osećaju bezbedno, kao i da nemaju čega da se plaše.
Oni koji se osećaju nebezbedno najčešće su davali sledeće grupe odgovora: „zbog kriminala i korupcije“, „ne postoji budućnost za politički nepodobne u ovoj zemlji“, „ogroman broj ljudi je pobegao iz zemlje i veliki broj će tek otići u inostranstvo“, „plate i penzije ne zadovoljavaju ni deo potreba prosečnog čoveka“, a po brojnosti se ističu i oni koji navode da se osećaju nebezbedno zbog policije, državnih institucija, nadolazeće ekonomske krize i društvenih problema koje ona sa sobom neminovno nosi.
Sve ovo je bilo povod da sa Aleksandrom Stojanovićem, predsednikom Upravnog odbora Udruženja građana Centar za istraživanje bezbednosti (CIB) razgovaramo o tome šta sve spada u oblast (ne)bezbednosti u svakodnevnom životu.
Konstatujemo da je uobičajeno da građani, kada se postavi pitanje bezbednosti, smatraju da je to vojska, policija i tome slično i pitamo Aleksandra Stojanovića koliko vrsti bezbednosti postoji i koliko su one uključene u svakodnevni život građana?
“Sam pojam bezbednosti možemo shvatiti trojako. Prvo kao nauku, kao funkciju i kao svojstvo”, objašnjava Stojanović.
“Ovo o čemu Vi pričate je pre svega međa između svojstva i funkcije. Vojska, policija i služba bezbednosti su deo sistema nacionalne bezbednosti Srbije ili neke druge zemlje, i one treba da omoguće da se vrednosti države zaštite od svih bezbednosnih pretnji”, dodaje on.
Kaže i da “generalno gleano, uzimajući u obzir da je bezbednost jedno vrlo složeno pitanje u teriji, ali i u praksi se pristupa razdvajanju bezbednosti na različite nivoe. Tako imamo od najvišeg globalnog, imamo bezbednost regiona kao što su Evropa, Azija, Amerika i slično, imamo najčešće spominjanu nacionalnu ili državnu bezbednost, iako između ta dva pojma postoje razlike, a unutar države imamo bezbednost određenih društvenih grupa kao što su radnici, seljaci, žene, novinari…”
Dodaje da “na tom, uslovno rečeno, dnu hijerarhijske lestvice, imamo pojedinca, odnosno čoveka sa različitim korpusom elemenata koji mogu ugroziti njegovo postojanje. Pri tome ne mislimo samo na njegov fizički opstanak njegove porodice ili njegovih najmilijih, nego je to i kakva je njegova mogućnost da iskaže svoje političke stavove, kakvi su uslovi na njegovom radnom mestu, kakva je generalno ta njegova ekonomska bezbednost, imamo, a to je vrlo aktuelno u poslednje vreme, ekološki aspekt i bezbednost životne sredine u kojoj on živi, bezbednost hrane koju konzumira, vode koju pije, mogućnost da se leči…”
Stojanović kaže da u teoriji još uvek ne postoji konsenzus koliko tih dimenzija ljudske bezbednosti postoji, “ali, generalno, one pružaju sveobuhvatniji uvid u vrlo složenu problematiku i objašnjavaju neke momente koji nisu medijski propraćene, a nekad čak nisu ni očigledne, zato što najveći broj ljudi pod pojmom bezbednosti smatra da je neko bezbedan ako ne postoji pretnja po njegov fizički opstanak, a to nije baš uvek tako”.
“Ljudska bezbednost, koja poslednjih 30-ak godina uzima maha, nam pokazuje da bezbednost što pojedinaca, što društvenih grupa se ne može uvek objašnjavati preko bezbednosti države. Pretnje države najrigidnijeg i najozbiljnijeg tipa, kao što su ratovi, oružane agresije i intervencije se retko dešavaju, dok se, na primer, korupcija, nepotizam i tome slično dešavaju svaki dan i one u mnogo većoj meri ugrožavaju pojedinca na dnevnoj osnovi” , podvlači Stojanović.
Prenosimo našem sagovorniku , koji je i master bezbednosti na Fakultetu bezbednosti Beogradskog univerziteta, da, kada je Regionalna informativna agencija JUGpres radila anketu o tome koliko se građani osećaju ugroženo i nebezbedno u sredini u kojoj žive, bilo je dosta komentara iz kojih se videlo da ljudi i ne shvataju koliko je bezbednost slojevita i koliko je važna na tom najvišem nivou o kome i on govori.
Na pitanje kakva je njegova percepcija koliko se građani stvarno osećaju suštinski bezbedno u svakodnevnom okruženju Stojanović kaže da je “veliki teoretičar međunarodnih odnosa Arnold Volters definisao bezbednost da ona u objektivnom smislu prestavlja odsustvo pretnji po štićene vrednosti, a u subjektivnom odsustvo straha da će te vrednosti biti napadnute”.
” Ja sam gledao rezultate vaše ankete i moglo se zaključiti da se ljudi u tom subjektivnom pogledu ne osećaju bezbedno. Jednostavno, životni uslovi u kojima žive, stanje u lokalnoj zajednici, stanje na poslu u velikoj meri utiču na njihovo poimanje i percepciju bezbednosti”, zaključuje Stojanović.
Kaže da je njegov utisak, kao spoljnog analitičara, ” da se ljudi ne osećaju bezbedno, ali da stiče utisak da nisu svesni odakle im preti opasnost koji su uzroci te njihove nebezbednosti. Možda zbog toga što se bezbednost kod nas tumači kao odsustvo fizičke pretnje po goli život, možda zbog stanja na poslu, niskih zarada i katastofalnih uslova rada, možda zbog toga što to ne podvode pod pretnju bezbednosti, a to svakako jeste”.
“Generalno, na jugu Srbije i uzimajući u obzir da je ova oblast po zaradama u kontinuitetu dugo na dnu Srbije, sigurno da i ti materijalni razlozi utiču na subjektivnu percepciju bezbednosti, kao što utiču i druge stvari političke prirode, ili generalno životne prirode. Mislim da stanje ljudske bezbednosti na ovim prostorima nije na zadovoljavajućem nivou”, zaključio je Stojanović.
Na pitanje koliko mladi razmišljaju o svojoj bezbednosti i koliko oni mogu biti svakodnevno ugroženi, Stojanović kaže da, kada je položaj mladih generalno u pitanju ne može a da ne primeti “ponekad malo i odsustvo svesti o bitnim sociološkim, politikološkim, pa i bezbednosnim pitanjima”.
” Pri tome ne mislim samo na pitanje da li će se mladi odazvati pozivu ako eventualno dođe do zaoštravanja situacije na Kosovu. Generalno, u svakodnevnom životu, ukoliko je prisutan nivo bezbedosnosne kulture, da recimo znaju šta bi trebalo da rade, a šta ne smeju da rade, a sve u cilju da budu bezbedni u svakodnevnom nastupanju. Moje neki sud je da to može biti na višem nivou nego što je trenutno, ali s druge strane, naročito u ovom digitalnom vremenu kada se vrlo često pokreću i neka pitanja koja se ranije, možda, nisu pokretala, može da utiče na to da mladi danas razmišljaju o nekim stvarima o kojima ranije, možda, nisu razmišljali”, kaže Stojanović.
Dodaje da “to može da izmakne kontroli i da ode u nekom drugom pravcu, da ljudi postanu hipersenzitivni na neke stvari i da brojnim pitanjima i pretnjama daju preveliki značaj, a koja zapravo i nisu toliko relevantne”.
Ipak, kaže on “situacija nije baš najbolja, ali nije ni najgora, što može da se podvede i pod neki diplomatski odgovor. Generalno, pretnje po mladog čoveka danas su manje više identične kao što su i pretnje za sve ostale društvene grupe. One su višestrukog karaktera, slojevite, pogađaju najrazličitije aspekte života mladih ljudi, kako u školi, porodici, na fakultetu, poslu..”, zaključuje naš sagovornik.
