Savremeno doba je, u bezbednosnom smislu, obeleženo proliferacijom takozvanih, mekih pretnji bezbednosti: migracija, klimatskim promena, organizovanog kriminala, terorizma i tome slično.
Navedenim aspektima savremene civilizacije se poklanja više pažnje nego što se to činilo u prošlosti, kada je dominatni referentni objekt zaštite bila država sa svojim vrednostima, te kada je vojna sila drugih država bila kapitalni primer “tvrde pretnje”, protiv koje se trebalo boriti svim snagama.
Kako bilo, aktuelizacija novih pretnji, indukuje potrebu njihovom suprotstavljanju na valjan način.
Nakon 11. septembra 2001. godine, svet je ušao u takozvanu “eru borbe protiv terorizma”, a sistemi bezbednosti mnogih zemalja sveta svoje jedinice osposobljavaju da se ovoj pretnji suprotstave na što efikasniji način. Naravo, američki rat terorizmu nikako ne znači početak opasnosti od ove vrste asimetričnog konflikta, ali se u globalnim razmerama, mnogo veća pažnja posvećuje borbi protiv terorista od tog krvavog septembarskog dana.
Srbija, kao integralni deo Balkana, koji, kako bi Čerčil rekao, “proizvodi više istorije nego što može da konzumira”, bila je, praktično, od obnove svoje državnosti u devetnaestom veku, meta raznih aktivnosti koje mogu odgovarati definiciji terorističkih – primeri VMRO, kao i albanskih, ustaških i komunističkih organizacija, to ubedljivo potvrđuju.
Kada govorimo o suprotstavljanju ovoj pretnji, postoji podela nadležnosti među različitim instancama ne samo sistema bezbednosti, već i društva u celini. Pri tome, opšte-preventivne mere sprovode institucije poput porodice, škole, crkve, političkih organizacija, medija i nevladinih organizacija, dok se u reaktivnom pogledu, angažuju izvršne komponente sistema bezbednosti – bezbednosne službe, policija i u sasvim određenim slučajevima, vojska.
Ipak, ako je neophodno punktualno dejstvo na teroriste, neutralizacija postaje moguća ukoliko biva izvršena od jedinica sa specijalnom namenom.
U tom trenutku, na scenu stupaju policijske, vojne i hibridne formacije ove vrste, na čijem spisku nadležnosti, spadaju i poslovi suzbijanja terorističkih aktivnosti. Kada govorimo o srpskom sistemu bezbednosti, najvažniju ulogu u tom pogledu, ima Specijalna antiteroristička jedinica MUP-a Srbije.
Ovde će biti ispričana priča o njoj.
Misija i zadaci
Specijalna antiteroristička jedinica (SAJ) je organizaciona jedinica u sastavu Direkcije policije. Shodno referentnom Zakonu o policiji, SAJ je jedina policijska formacija koja u srpskoj policiji nosi epitet specijalne. Kako je već istaknuto, Žandarmerija, Jedinica za zaštitu, Jedinica za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata, kao i Helikopterska jedinica, spadaju u grupu posebnih jedinica. Distinkcija između “posebnog” i “specijalnog” (iako se termini u svakodnevnoj komunikaciji često koriste kao sinonimi), u karakterizaciji policijskih jedinica može imati smisla, jer specijalne jedinice, imaju još uži delokrug delovanja od posebnih, koje, opet, prema logici stvari, imaju ekskluzivniju ulogu od “običnih” policijskih snaga.
Samim tim što pripada korpusu specijalnih snaga, jasno je da SAJ ima važno mesto u sistemu bezbednosti naše zemlje. Može se slobodno reći, da je to slučaj od samih njenih početaka, koji se u organizacionom smislu vežu za 18. decembar 1978. godine, kada je u okviru tadašnjeg Republičkog sekretarijata za unutrašnje poslove, Socijalističke Republike Srbije, formirana Jedinica milicije za specijalna dejstva. Ova jedinica je stvorena radi izvršavanja najsloženijih bezbednosnih zadataka, sa visokim stepenom rizika, koje nije bio u stanju da reši redovni sastav milicije. SAJ je u međuvremenu promenio ime, ali ne i ulogu.
Danas, SAJ predstavlja visokospecijalizovanu jedinicu, osposobljenu da rešava najzahtevnije situacije, podrazumevajući pod tim antiterorističku borbu na taktičkom nivou, ali i asistenciju drugim organizacionim jedinicama MUP-a prilikom lišavanja slobode članova organizovanih kriminalnih grupa, posebno u situacijama gde se očekuje pružanje otpora vatrenim oružjem.
Kako je predviđeno važećim pravnim aktima, Specijalna antiteroristička jedinica obavlja:
- planiranje i izvršavanje najsloženijih bezbednosnih zadataka u borbi protiv terorizma,
- intervencije u slučaju talačkih situacija,
- intervencije u slučaju otmice vazduhoplova i drugih kriznih situacija u vazduhoplovima,
- intervencije u slučajevima barikadiranja i pružanja otpora vatrenim oružjem,
- lišavanje slobode članova organizovanih kriminalnih grupa u saradnji sa drugim organizacionim jedinicama MUP-a,
- obezbeđenje ličnosti i objekata koji su prema proceni nadležnih državnih organa bezbednosno ugroženi.
Lista nadležnosti koje SAJ ima, jasno korespondira sa stereotipnim viđenjem poslova i zadataka specijalnih jedinica – podrazumevajući pod tim angažovanje u situacijama visokog rizika (terorističkih napada ili pretnji, talačkih situacija, otmica i tome slično). Zbog svog nedvosmislenog značaja za sistem bezbednosti u celini, finansijskih i drugih benefiti kao i zbog atraktivnosti rada u ovim jedinicama (što se javlja i kao posledica holivudizacije policijskog rada), ne treba da čudi što se svake godine, misao o učlanjenju u redove SAJ-a javi kod većeg broja mladih ljudi.
U tom pogledu, treba nešto više reći o načinu popune članstva, odnosno, konkurisanju.
Interni i javni konkurs
Do 2019. godine, u Specijalnu antiterorističku jedinicu su se primala isključivo ovlašćena službena lica Ministarstva unutrašnjih poslova.
Interni konkurs, je podrazumevao da lica koja konkurišu ispunjavaju sledeće uslove:
- Minimum 2 godine rada na poslovima policijskog službenika na terenu
- Najmanje prosečni rezultati u radu (najmanja ocena 3)
- Gornja starosna granica – 28 godina
Nakon preliminarnih kvalifikacija, kandidati nakon toga moraju da:
- Polože proveru psiho-fizičkih sposobnosti
- Prođu specijalistički lekarski pregled
- Prođu bezbednosnu proveru (da nisu osuđivani i kažnjavani)
- Završe selektivnu obuku u trajanju od mesec dana
Program obuke pripadnika SAJ-a je naporan, kompleksan i dugotrajan. Njen cilj je da pripadnike stručno osposobi, taktički uvežba, fizički i psihološki pripremi za izvršavanje najsloženijih zadataka.
Sistem obuke za pripadnike SAJ-a čine:
- Selektivna obuka
- Osnovna antiteroristička obuka
- Viša antiteroristička obuka
- Redovna obuka gotovih snaga
Pored obuke koja se realizuje u Specijalnoj antiterorističkoj jedinici, deo pripadnika se usavršava i obučava u nastavnim centrima i programima u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, nastavnim centrima Vojske Srbije, kao i u programima i aktivnostima međunarodne saradnje u inostranstvu.
Na ovaj način definisano konkurisanje “redovnih” policijskih službenika koji imaju ambiciju da postanu članovi elitne jedinice poput SAJ-a, zadovoljavaju se kriterijumi ne samo u pogledu psiho-fizičke sposobnosti članova, već, što je možda i važnije, da budući specijalci imaju policijsko znanje, sticano radom na terenu tokom (minimum) dve godine. Pritom, važna je i stavka da tokom svog policijskog rada, moraju biti ocenjeni minimum srednjom ocenom, čime se garantuje da budući pripadnici Specijalne antiterorističke jedinice budu ljudi koji znaju šta smeju, a šta ne smeju da rade. Upravo je u tome najveća snaga internog konkurisanja i napredovanja po vertikali u službi, tako da smatramo da je ovo jedini ispravni način popune kadrova u redovima elitnih jedinica srpskog policijskog sistema, a naročito, Žandarmerije i SAJ-a.
Međutim, 2019. godine smo imali slučaj raspisivanja javnog konkursa za prijem petnaest kandidata koji će postati pripadnici SAJ-a. Kako se radilo o javnom pozivu, logično, za kandidate nije bilo neophodno da prethodno imaju (minimalno) dvogodišnje policijsko iskustvo, već su “samo” morali da zadovolje formalne preduslove – starosnu granicu, prebivalište, prolazak bezbednosne provere, nakon čega bi se sprovodila obuka po već definisanom planu i programu.
Uzroke u simptomatičnom odstupanju od pravila i specifičnosti prilikom popune ljudstva u Žandarmeriji i Specijalnoj antiterorističkoj jedinici, u praktično istom vremenskom trenutku, treba tražiti u stvarima političke prirode, kao i u činjenici da srpsko društvo polako ali sigurno biva preopterećeno “policijskom industrijom” – sve većem broju policajaca po glavi stanovnika.
Zbog čega je to tako, ostavićemo uvaženom čitaocu da sam zaključi, uz napomenu da prilikom donošenja konačnog suda, u obzir uzme sve retrogradne trendove koji su pogodili političke i ljudske slobode u našoj državi poslednjih godina.
Kako bilo, smatramo da je nedopustivo popunu ljudstva Specijalne antiterorističke jedinice vršiti putem javnog konkursa, iz razloga koji su u prethodnim redovima već spomenuti, a koji su, manje-više, identični onim koje su izneti u analizi koja je bila posvećena Žandarmeriji.
Dovoljno ilustrativan primer kojim se može objasniti ovakav stav, jeste pitanje koje postavljamo svakom ko čita ove redove: Da li je logično da neko ko nema fakultetsko obrazovanje, postane profesor tako što će položiti samo tri ispita? Treba li hirurge tražiti javnim pozivima, tražeći od njih da samo prođu jednomesečnu obuku „držanja noža“? Iako se možda primeri mogu učiniti isuviše banalnim, jer je groteskno upoređivati poslove različite prirode i složenosti, poenta je u ukazivanju na lošu praksu raspisivanja javnih konkursa, jer time može biti ugroženo društveno funkcionisanje i stabilnost samog sistema.
O tome se ovih dana, malo vodi računa.
Dakle, specijalne i posebne policijske jedinice moraju u svom sastavu imati vrhunski obučene profesionalce, sa ljudskim i moralnim kvalitetima, koji znaju šta smeju, i još važnije, šta ne smeju da rade. Jedino se valjanim, dugotrajnim obrazovanjem i vaspitanjem pripadnika snaga bezbednosti stvaraju pretpostavke da oni svoj posao rade na zakonom predviđen način, ili, bolje rečeno, na način koji je u najboljem interesu građana, svojim jedinim poslodavcima. To se postiže, selektiranjem kadrova iz postojećeg korpusa ovlašćenih službenih lica policije.
Sve drugo, ostavlja prostor erodiranja ugleda ovog važnog dela sistema nacionalne bezbednosti i njegovo stavljanje u funkciju instrumenta za političke mahinacije i zloupotrebu.
