Žandarmerija je, Zakonom o policiji, okarakterisana kao posebna policijska jedinica, čija je osnovna nadležnost, delovanje u situacijama kada druge policijske jedinice nisu podobne, te da samostalno (mnogo češće, u saradnji sa drugim jedinicama), suzbija terorističku pretnju, učestvuje u hapšenju kriminalaca i kriminalnih grupa, obezbeđuje javni red i mir, da sprovodi instruktažu članova snaga bezbednosti, te da učestvuje u sanaciji posledica kriznih situacija.
Dakle, njena “upotrebna vrednost” je velika. Kako živimo u svetu, koji je, kako bi to formulisali klasični realisti, “nesavršen jer su ljudi nesavršeni”, onda uvek postoji mogućnost da sve što se može upotrebiti, može se i zloupotrebiti. Ova, reklo bi se, društvena činjenica, postaje posebno opasna ukoliko se odnosi na delove društva koji imaju veliku oružanu ili neku drugu, moć – grupa gde nedvosmisleno spada i srpska Žandarmerija.
Naravno, razloge za eventualnu političku i drugu instrumentalizaciju ove jedinice ne treba tražiti samo u filozofskim premisama na kojima počiva ovaj svet, već i na praktičnim, normativnim i institucionalnim slabostima naše države.
Međutim, u želji da ovaj esej bude što je fokusiraniji, u redovima koji slede, neće biti reči o opštim trendovima zarobljavanja sistema bezbednosti Srbije od strane vladajuće političke oligarhije, jer će to biti tema zasebnog rada. Ovde ću nešto više reći o nerezonskoj upotrebi Žandarmerije, podrazumevajući pod tim njenu upotrebu u granicama zakonom predviđenih mogućnosti, ali čije krajnje široko tumačenje može doprineti potencijalno nenormalnoj situaciji da se žandarmi angažuju svuda i na svakom mestu, kao i o prekoračenju ovlašćenja u delovanju same jedinice. Takođe, biće priče o načinu selekcije budućih pripadnika Žandarmerije, za koji smatramo da može i mora biti mnogo bolji i rigorozniji, ukoliko želimo da ova formacija s pravom nosi epitet “elitne”.
Problemi
Angažovanje Žandarmerije, opravdano je kada kvalitativne i kvantitavne dimenzije bezbednosnih izazova, rizika i pretnji to zahtevaju.
Upravo računajući na eksluzivitet situacija koje treba da se dese da bi se angažovali pripadnici Žandarmerije, ostaje upitno njihovo sve češće (gotovo redovno) angažovanje na poslovima koji niti su ekskluzivni, niti u skladu sa renomeom koji ova jedinica treba da uživa u srpskom društvu. Primera radi, Žandarmerija se sve češće aktivira na obezbeđivanju (svakog iole bitnijeg) muzičkog, a naročito, sportskog događaja – bio on visokog stepena rizika, kada ima opravdanja za tako nešto, bilo da se radi o drugim, “rutinskim” situacijama.
Tako se žandarmi uključuju u proces obezbeđivanja javnog reda i mira i tamo gde je potrebno, i tamo gde nije, rasipajući na taj način dragocene državne resurse (dnevnice za angažovane pripadnike, gorivo za vozila i slično). Dešava se da pripadnici Žandarmerije iz jednog kraja zemlje (primera radi, članovi jednog od četiri odreda), prevaljuju stotine kilometara kako bi “obezbeđivali” utakmicu na drugom kraju Srbije. Postavlja se pitanje, da li je takva, sve učestalija praksa, posledica nepotpune (ili pogrešne) bezbednosne procene mnogih događaja sličnog formata, ili se pak nerezonski troši novac budžeta građana, sa jasnom i nedvosmislenom namerom. Ili se odgovor krije na trećem mestu, a on počiva u tome da se na neki način opravda sve veći broj policajaca u srpskom sistemu bezbednosti, time što će njihova upotreba dobiti protokolarnu notu.
Smatramo da je nedopustivo angažovanje Žandarmerije po svaku cenu i na svim mestima, a za situacije kada prisutni pripadnici Žandarmerije višestruko nadmašuju broj prisutnih navijača na nekim utakmicama, smatramo da neko treba da snosi odgovornost, jer se radi o nepotrebnom rasipanju sredstava koja su mogla biti upotrebljena na drugim mestima. Osnovno pravilo neutralizacije svakog bezbednosnog izazova, jeste njegovo predupređenje kroz temeljno i svesno sprovođenje preventivnih aktivnosti. U suprotnom, dolazimo u situaciju da rešavamo posledicu, a ne uzrok. Navijačkim grupama “treba slomiti kičmu” kroz strogo kažnjavanje svakog prestupa (zatvorska i novčana kazna, doživotna zabrana pristupa određenim utakmicama itd.), a ne koketirati sa potencijalnim izgrednicima tako što će jedna elitna jedinica “glumiti njihove dadilje”.
Dalje, Žandarmerija se, shodno opisu svojih radnih dužnosti, nalazi u prvim redovima tokom (u poslednje vreme, sve češćih i intenzivnijih demonstracija), pa nije ni čudo što dolazi do incidentnih situacija. Ipak, apsolutno su nedopustive slike sa jednog od prethodnih protesta građana, kada žandarmi pod punom opremom, krvnički prebijaju nenaoružane građane, koji sede u parku ili samo materijalizuju svoje građansko pravo iskazivanja nezadovoljstva na ulici. Sem sporadičnih i ne naročito uverljivih reči osude od strane vlastodržaca, sistemačnijeg sankcionisanja vinovnika, nije izvršeno. Promućurni čitalac bi primetio da institucije Srbije ostaju neme kada se prekorači upotreba sile protiv običnog građanina, te da je sasvim drugačija situacija “ako imaš uticajnog brata”.
Kako bilo, fundamentalno pravilo policijskog reagovanja je da se sila može primeniti u strogo definisanim uslovima, poštujući načela srazmernosti u samoj reakciji, kao i činjenici da izgrednici krše pozitivne pravne norme. U slučaju društvenih previranja koje se preliju na ulicu, apsolutno je neophodno da se poštuje i treći princip koji se često prenebregava – princip istovremenosti. Dakle, pripadnici Žandarmerije mogu srazmernom silom uzvratiti na napad demonstranata, pod uslovom da je sam napad protivpravan (ne smeju pendrekom reagovati na psovke) i da je reakcija neposredno sledi napadu (princip istovremenosti). Ne treba biti doktor pravnih nauka, pa shvatiti da nijedan navedeni princip nije ispoštovan u incidentu kada do zuba naoružani žandarmi prebijaju momke koji u parku uživaju u pivu i toploj julskoj noći.
Jedan od problema koji je širi po zahvatu i deo je endemskog problema korupcije i nejednakosti u srpskom društvu, preliva se, posredno, i na srpsku policiju. Elem, smatramo da je nedopustiva praksa koja je etablirana u srpskom poretku da su pripadnici policije, a samim tim, i Žandarmerije, praktično amnestirani od bilo kakve odgovornosti u kršenju propisa iz domena svakodnevnih. Primera radi, nepoštovanje bazičnih saobraćajnih pravila običnom čoveku može “navući bedu za vrat” u iznosu od više hiljada ili desetina hiljada dinara, dok isti prestup za članove policije, praktično se “gumicom briše”. O strašnijim prestupima, kada bi “civil” završio na dugogodišnjoj robiji zbog flagrantnog kršenja propisa (vožnje u alkolohisanom stanju, izazivanja teške saobraćajne nesreće, nanošenja teških telesnih povreda itd.), dok se pripadnici snaga bezbednosti “izvuku” zloupotrebljavajući nesrećnu konstelaciju odnosa u srpskom društvu, ne treba trošiti reči.
Sve navedeno, narušava ugled i poziciju same jedinice, što nikako nije u skladu sa onim čemu bi trebalo težiti.
Konkurisanje
Policijski posao, kao takav, nosi niz rizika i praktičnih poteškoća – od toga da „stavljate glavu u torbu“, preko obaveze poštovanja i trpljenja „svakakvih“ nadređenih, do toga da raspored rada saznajete dan za danom. Ipak, za mnoge mladiće i devojke, koji su odrasli u uslovima finansijske i materijalne nesigurnosti, posao policajca donosi niz drugih benefiti – siguran, državni posao, solidnu platu, beneficije i tome slično. Kada se radi o Žandarmeriji, posao je, nedvosmisleno, zahtevniji, ali su i plate i beneficije, veće.
Zbog toga (uz famu koja prati članstvo u specijalnim jedinicama), ne treba da čudi veliko interesovanje za priključenjem ovoj posebnoj policijskoj jedinici. Popuna jedinice se, u poslednjih par godina, vršila na dva načina – raspisivanjem internog i javnog konkursa.
Interni konkurs, kako sam naziv kaže, podrazumeva mogućnost pripadnika policije da naprave korak napred u karijeri i da se sa pozicije „običnog“ policajca, prebace na elitno mesto pripadnika Žandarmerije.
Uslovi za tako nešto, u prethodnom periodu su bili ujednačeni i oni su, pored ostalih „rutinskih“ kriterijuma (starost, fizička priprema, vozačka dozvola…), podrazumevali da lice ima najmanje dve godine efektivnog radnog staža u policiji, i da ima pozitivne ocene rada u toku poslednje dve godine. Nakon toga, pristupa se Selektivnom testiranju.
Javni konkurs, praktično, omogućuje „svakom“ da konkuriše za članstvo u Žandarmeriji.
Uslovi su: da je državlјanin Republike Srbije; da ima prijavlјeno prebivalište na teritoriji Republike Srbije, najmanje jednu godinu neprekidno pre dana podnošenja prijave na konkurs; da ima završeno srednje obrazovanje; da nema manje od 18 ni više od 24 godine starosti u momentu podnošenja prijave; da ne postoje bezbednosne smetnje za obavlјanje poslova u Ministarstvu; da poseduje vozačku dozvolu za upravlјanje motornim vozilom „B” kategorije; da ispuni uslove selekcionog testiranja; da je sposoban za pohađanje Selekcione obuke za Žandarmeriju shodno rezultatima sa prethodnog lekarskog pregleda.
Praksa je da Selekcionoj obuci prethodi selekciono testiranje (opšti lekarski pregled, psihološka procena i provera fizičke sposobnosti). Svi elementi selekcionog testiranja su eliminacionog karaktera. Komisija na osnovu rezultata selekcionog testiranja i prethodnog lekarskog pregleda sačinjava rang listu kandidata za pohađanje Selekcione obuke za Žandarmeriju na osnovu koje će biti doneta odluka koliko kandidata će biti pozvano na Selekcionu obuku za Žandarmeriju. Selekciona obuka za Žandarmeriju traje 21 dan i eliminacionog je karaktera.
Komisija na osnovu ostvarenih rezultata kandidata na Osnovnoj obuci za Žandarmeriju sačinjava rang listu na osnovu koje se donosi odluka o kandidatima kojima će biti popunjeno radno mesto za koje je predviđena Selekciona i Osnovna obuka za Žandarmeriju. Kandidati se primaju u radni odnos na radno mesto „žandarm“ uz uslov da u roku od godinu dana od dana zasnivanja radnog odnosa, završe policijsku obuku osnovnog nivoa i polože stručni ispit u zakonom utvrđenom roku.
Umesto zaključka…
Smatramo da Žandarmerija ima veliku ulogu za funkcionisanje čitavog sistema bezbednosti, te da se regulisanju njenog položaja u pravnom poretku zemlje, kao i dometa i karakteristika njene upotrebe i popune njenog ljudstva, mora pokloniti naročita pažnja.
Zbog toga, ponavljamo da postoje manjkavosti u upotrebi ove posebne policijske formacije (obezbeđivanje velikog broja sportskih, muzičkih i drugih događaja), čime se nerezonski troši novac iz budžeta svih građana. Ima problema u prekoračenju sile prilikom policijskog reagovanja, kao i u neravnopravnom položaju koji pripadnici Žandarmerije nepravedno uživaju. Takođe, smatramo da postoje ozbiljni nedostaci i kada je popuna Žandarmerije u pitanju.
Raspisivanje javnog konkursa, sa postojećim propozicijama, dovodi u izvesnom smislu do nenormalne situacije da je teže policajcima sa (minimalnim) dvogodišnjim iskustvom da postanu članovi Žandarmerije, nego “običnim” ljudima koji nemaju nikakvog policijskog znanja ni iskustva. Tačno je da postoje barijere u napredovanju u hijerarhiji za one koji nemaju stručno policijsko obrazovanje, kao i da su polaznici u obavezi da polože stručni ispit, ali i pored toga, smatramo da se trijaži kandidata mora pristupiti na mnogo stroži način.
Izbor kandidata, njihova edukacija o smislu, pravilima, ciljevima i etičkom kodeksu policijskog rada, sve su to valjani, ali i neophodni delovi jednog sveobuhvatnog procesa vaspitavanja policijskih službenika, čime bi se značajno smanjima mogućnost da u samim policijskim strukturama imamo pojedince sumnjivog moralnog koda, a da ne govorimo o težim, kriminalnim konekcijama između onih koji su plaćeni da čuvaju zakon, i ovih drugih, njihovih tobožnjih arhi-neprijatelja. Svi gore pomenuti konstitutivni elementi su deo jednog šireg, vitalnog procesa, koji se nezgrapno opisuje kao “interna kontrola”. Kontrolni mehanizmi moraju biti najpre instalirani u svesti svakog pojedinca, a zatim i u biću same grupe kojoj taj isti pojedinac pripada. Nigde to nije bitnije, nego kad se radi o instancama sistema bezbednosti. Dodatnu potvrdu ovoj (potencijalno, utopističkoj tvrdnji), daju zarđali institucionalni mehanizmi kontrole, koji su tu više da bude zadovoljena forma, a ne suština.
Žandarmerija je nakon svog (ponovnog) osnivanja 2001. godine, bila zamišljena kao elitna jedinica koja će vojsci i policiji pružati podršku tamo gde je to neophodno – poznata je rola koju je ova formacija igrala u dešavanjima u Kopnenoj zoni bezbednosti ranih 2000-tih. Međutim, danas, dvadesetak godina kasnije, stiče se utisak da je Žandarmerija izgubila sebe i da iz godine u godinu, sve više degradira taj epitet “elitne jedinice”. Razlog tome je pristajanje na instrumentalizaciju – sve više postaje oružje u rukama partijskih struktura i njihovih vođa, a sve manje, integralni deo društva i, u krajnjoj liniji, javna služba čije je postojanje, funkcionisanje i za srpske uslove, pozamašno finansiranje, omogućeno od strane istih tih građana nad kojima Žandarmi često prekoračuju primenu sile.
Da li će u nekom trenutku doći do promene u tom smislu, ostaje da se vidi.
Trenutni trendovi ne daju razloga za optimizam.
