Uopšteno govoreći, možemo reći da svaku obaveštajnu/kontraobaveštajnu/bezbednosnu službu tri međusobno povezane komponente: organizaciona, normativna i akciona.
Kada govorimo o organizacionom momentu u strukturi službi, treba reći da postoje dva najvažnija segmenta koja su karakteristična za svaku agenciju – to su operativa i analitika.
Operativni deo obaveštajnih i bezbednosnih službi obuhvata pripadnike agencije i saradnike. Zadatak pripadnika agencije (agenata) je da neposredno sprovode prethodno isplanirane aktivnosti prikupljanja podataka o bezbednosno interesantnim pojedincima, grupama ili državama, primenjući za tako nešto najrazličitije (dozvoljene i nedozvoljene) metode, te sve dostupne ljudske i tehničke kapacitete. Treba reći da su važan izvor informacija u tom pogledu saradnici službi, koji mogu doći iz najrazličitijih društvenih branši (od prosjaka, alkoholičara, narkomana, prostitutki, preko članova radničkih sindikata, sveštenika, do novinara, profesora i industrijskih magnata). Budući da je obaveštajna aktivnost (ili, kako bi se kolokvijalno reklo, „špijunaža“) zakonom zabranjena aktivnost, onda ne treba da čudi što se o svim merama koje sprovode agenti, ne priča javno (naravno, ne samo zbog toga). Međutim, činjenica da se o nekoj pojavi ili procesu ne govori, ne potire sam fakt da ta pojava ili proces u praksi postoji.
Analitika je „mozak“ svake obaveštajne službe, te se tu prave planovi obaveštajnih aktivnosti, analiziraju se i tumače dostavljeni podaci, te se oni dostavljaju nadležnim državnim organima u cilju kreiranja i sprovođenja politike prema drugoj državi ili, recimo, sankcionisanja i neutralizacije terorističkih ili kriminalnih grupa koje deluju na određenom području zemlje. Savremene obaveštajne i bezbednosne službe u tom pogledu, sve više podsećaju na institute, a sve manje na klasične policijske formacije. Da bi bile konkurentne stranim obaveštajnim snagama, neophodno je da u analitičkom delu službi, regrutuju i angažuju vrhunske stručnjake ne samo iz oblasti bezbednosti, već i drugih branši koje su relevantne za samu prirodu obaveštajnog i bezbednosnog rada.
U normativnom pogledu, rad svake obaveštajne službe se temelji na svim opštim i posebnim izvorima prava, kao i na unutrašnjim aktima koji utiču na uspostavljanje same službe, njenu nadležnost (delokrug rada), ovlašćenja njenih pripadnika, poziciju u obaveštajno-bezbednosnom sistemu zemlje, saradnju sa drugim državnim organizacijama, odnos prema civilnom sektoru, unutrašnje relacije i tome slično. Srpski sistem bezbednosti u tom smislu prepoznaje Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti, Zakon o BIA i Zakon o VOA i VBA kao najvalidnije izvore jurisdikcije u radu srpskih službi, iako se oni, naravno, temelje na Ustavu kao najvišem izvoru prava u našem pravno-političkom sistemu.
Akcioni aspekt obaveštajnih službi podrazumeva skup sistemskih i funkcionalnih aktivnosti u radu ovih organizacija. Sistemske aktivnosti su sve one koje stvaraju pretpostavke za sam obaveštajni rad, odnosno, one koje dovode do uspostavljanja i organizacije obaveštajnih službi. Funkcionalne su pak one koje obaveštajna služba daje doprinos postizanju, očuvanju i unapređenju bezbednosti države i društva kroz realizaciju spleta aktivnosti koje se integrišu u takozvani obaveštajni ciklus.
Obaveštajni ciklus – azbuka obaveštajnog rada
Obaveštajni ciklus je naziv kojim opisujemo spektar međusobno povezanih i kompatibilnih mera, procedura i radnji u delovanju jedne obaveštajne ili bezbednosne službe. On obuhvata: planiranje, organizovanje, prikupljanje, obradu, procenu, dostavljanje i korišćenje podataka.
Planiranje obaveštajne delatnosti jeste neophodan korak u pravcu ostvarivanja optimalnih uslova za prikupljanje podataka, te kao takav predstavlja intelektualnu prethodnicu same obaveštajne prakse. Na osnovu obaveštajno-bezbednosne politike i konkretnih zahteva izrađuje se plan obaveštajne delatnosti, kojim se određuju konkretni zadaci, snage i sredstva koje treba angažovati na realizaciji postavljenih zadataka.
Prikupljanje podataka predstavlja najdelikatniju fazu obaveštajnog ciklusa, i ona podrazumeva primenu legalnih ili tajnih metoda u pravcu pribavljanja interesantnih podataka o drugim državama, njihovim političkim, vojnim, ekonomskim i drugim sistemima, kriminalnim ili terorističkim grupama ili drugim entitetima ili pojedincima. Ovom delatnošću se bave operativni organi službi, koji u tom cilju formiraju agenturne mreže. Formiranje mreže agenata predstavlja vrlo složen, zahtevan i dugotrajan posao.
Snaga agenture se meri brojem i kvalitetom agenata. Najkvalitetniji agenti su oni koji rade na izvorima informacija, odnosno oni koji imaju političku, ekonomsku, medijsku ili drugu moć i uticaj. Takvi agenti se nazivaju „agenti uticaja“. Neprekidnost prikupljanja podataka je od velike važnosti, jer se na osnovu podataka koji su prikupljeni kroz sistematski rad često usmeravaju obaveštajne operacije i definišu obaveštajni i politički prioriteti države. U obaveštajnoj delatnosti, floskula da „jedan vojnik ne čini vojsku“ ne važi. Upravo suprotno, jedan dobar obaveštajac na nevidljivom frontu može naneti veću štetu ili gubitke protivniku nego čitava tenkovska divizija ili desetine špijunskih satelita.
Nakon prikupljanja podataka, sledi faza obrade i procene prikupljenog materijala. Dok prethodnom fazom obaveštajnog ciklusa dominira operativa obaveštajne službe, tokom obrade i procene podataka, najvažniju ulogu ima služba za analitiku.
U toku obrade podataka, vrši se procena kvaliteta podataka (njihova relevantnost, verodostojnost, pravovremenost i pouzdanost), klasifikacija, analiza, sinteza i donošenje zaključaka nakon ovako osmišljene i sprovedene analize. Radi se, dakle, o složenom poslu, te ne treba da čudi opredeljenje svih ozbiljnih službi da na ovim pozicijama imaju inteligentne, dobro obrazovane i obučene profesionalce koji znaju šta rade. I pored primene sve savremenije tehnologije u samom obaveštajnom delovanju, najvažniji element je ipak, čovek, a to se najbolje vidi u analitičkom delu obaveštajnih i bezbednosnih službi.
Dostavljanje i korišćenje obaveštajnih podataka jeste finalna faza obaveštajnog ciklusa i ona podrazumeva ustupanje nalaza nadležnim državnim organima, koji će takve podatke koristiti u sprovođenju politike države prema entitetu koji je bio predmet obrade.
Faza dostavljanja podataka je, kao i druge faze obaveštajnog ciklusa, osetljiva i treba joj pažljivo pristupati, tim pre što vrlo često među političkim elitama postoje nerealna očekivanja od obaveštajnih službi, što može izazvati ozbiljne probleme na relaciji političke elite-obaveštajno-bezbednosna služba. Poseban problem je i u tome ako su demokratski izabrani predstavnici naroda apsolutno nekompetentni za obavljanje poslova od javnog interesa, pa ako tome dodamo sklonost ljudi da postanu „kvarljiva roba“ zbog moći koja im bude data, onda prostor za zloupotrebu dostavljenih, osetljivih obaveštajnih podataka postaje veća.
Obaveštajni ciklus, možemo reći, pruža uvid u jedan aspekt rada svih obaveštajnih, kontraobaveštajnih i bezbednosnih službi jer, bilo da se radi o prikupljanju podataka o drugoj državi, terorističkoj organizaciji, verskoj sekti i tome slično, na opštem nivou, postupak je isti.
Ono što jeste odlika nekih službi, jeste i primena subverzivnih aktivnosti, koje su u asortimanu delovanja, pre svega, hegemonističkih i ekspanzionističkih zemalja – pod kojima podrazumevamo uglavnom najveće svetske sile. Pod subverzivnim delovanjem obaveštajnih službi podrazumevamo prikriveno delovanje, primenom tajnih metoda, sredstava i tehnika, radi vršenja uticaja i menjanje stanja u drugim državama. Subverzivno delovanje obaveštajnih službi najčešće ima za cilj davanje podrške režimima čija politika odgovara njihovim vladama ili stvaranje uslova da na vlast nelegalno dođu grupacije čija im politika odgovara i na koju bi mogli da imaju uticaj. Subverzivno delovanje se sprovodi u okviru specijalnog rata, a najčešći oblici subverzivnog delovanja jesu državni udar, puč i oružana pobuna. Subverzivno delovanje je karakteristično za rad obaveštajnih službi najmoćnijih država sveta, koje teže da oblikuju političke prilike u onim regionima koji figuriraju kao strateški važni za njihovu spoljnu politiku.
„Sa slabom vojskom ne mora da se izgubi rat, ali sa slabom službom…“
Obaveštajno-bezbednosne službe su, dakle, i u organizacionom i u funkcionalnom pogledu, prešle dug put od voluntarističkog delanja talentovanih pojedinaca koje su vladari slali da prikupe informacije o stanju u vojnim jedinicama protivnika, do savremenih organizacija obaveštajno-bezbednosnog aparata, koji u sebi kombinuju karakteristike tajnih policija i naučnih instituta.
Uzimajući u obzir dinamičnost savremenog sveta, intenzitet promena i stepen povezanosti u „globalnom selu“, obaveštajni rad je i dalje nezamenljiv deo u vođenju državne politike. Jake ili slabe, bogate ili siromašne, sve države teže da svoj sistem nacionalne bezbednosti oblikuju na način koji će omogućiti zadovoljenje vlastitih državnih i nacionalnih interesa.
Jedan od najvažnijih delova tako shvaćenog sistema, jesu obaveštajno-bezbednosne službe, jer, kako vlada uverenje u bezbednosnim krugovima „sa slabom vojskom ne mora da se izgubi rat, ali sa slabom obaveštajnom službom, to je sigurno“.
Piše: Aleksandar Stojanović