Nacionalizam u savremenom svetu (2): Priča o fluidnosti i identitetu

Politički procesi i pojave

Piše: Milica Stojanović

Da li prava moć leži u upadljivosti, ili u onome što se smatra „podrazumevanim“?

Suštinski, ono što pokazuje snagu i moć nacionalizma u savremenom svetu, jeste njegov uticaj na način na koji svet vide ne samo „vatreni“ nacionalisti, već upravo ona „umerena“ većina ljudi, od kojih mnogi sebe ne bi nazvali nacionalistima, a ipak ni oni ne bi mogli da zamisle svet koji nije podeljen na nacije i države. U tom banalnom, „blagom“, „umerenom“ nacionalizmu se ogleda sva njegova snaga, u njegovoj mogućnosti da u ljudskoj svesti određuje kako svet treba da izgleda, dok istovremeno inkorporiranjem „ljudske prirode“ u svoj diskurs i naturalizovanjem postojanja nacija isključuje bilo kakvu mogućnost kritičkog sagledavanja čitave logike nacionalizma.

Iako „sociološka imaginacija“ omogućava sagledavanje poznatih stvari novim očima, na takav način da, kada se problematizuju, deluje kao da se vide prvi put, Majkl Biling potpuno opravdano ističe da i sociolozi, a uz njih i ostali koji u javnom prostoru govore o društvu, uglavnom pod jednim „društvom“ podrazumevaju društvo koje se nalazi u granicama („naše“ ili neke druge) nacionalne države, pa se nacionalizam retko vidi kao sociološki relevantno pitanje. Ovo je posebno uočljivo kod autora koji su rođeni u SAD-u, a na početku ovog rada je svakako istaknuto da i sam Biling na početku svoje knjige navodi da se primarno bavi ovim delom sveta.

Sem medija, ogroman uticaj na širenje i normalizovanje nacionalističke propagande ima obrazovni sistem jedne države, a sa njim, naravno, i naučnici čiji se naučni rad smatra dovoljno bitnim da njihove ideje posredno ili neposredno uđu u školski program. Kao jedan od primera značaja školskih aktivnosti za usađivanje ljubavi prema „svojoj“ naciji, Biling navodi slušanje himne SAD-a pred početak časa u ovoj državi. Iako se ovde govori o jednom izuzetno očiglednom primeru, nakon čitanja pomenute knjige, postavlja se pitanje: „da li su manje očigledni primeri zapravo i manje značajni?“, a odgovor koji se nameće je: „podjednako su bitni i najočigledniji i najmanje očigledni primeri“.

Tim pre što se suptilni simboli nacije nalaze na svakom koraku, da nas podsete da smo deo te „velike porodice“, ali i da „svojoj“ naciji dugujemo večnu lojalnost (naravno, naročito u vremenu rata), i tim pre što je već toliko generacija u mnogim državama sveta od prvog trenutka svog života izloženo svakodnevnoj nacionalističkoj propagandi, ne može biti nelogično to kako banalni deo nacionalističke ideologije kod mnogih naučnika prolazi neopažen. Kako Biling tvrdi, svaka nacija ima svoju istoriju, koja se sastoji od kolektivnog pamćenja svega pozitivnog, uz kolektivno zaboravljanje svega što „našoj“ naciji ne služi na čast, pa iz tog razloga jednom uspostavljena nacija svoj dalji opstanak osigurava „kolektivnom amnezijom“. Ovome doprinose i oni istoričari, koji „kreativno pamte ideološki podesne činjenice“.

Iako se sa ove vremenske distance teza o sadašnjosti i budućnosti nacionalizma u postmodernizmu može smatrati makar delimično pobijenom, u smislu da u ovom istorijskom trenutku dolazi do jačanja nacionalističkih tendencija, naročito radikalnih i ekstremnih, Majkl Biling je još sredinom poslednje decenije prošlog veka istakao neoborive argumente da nacionalizam nije iščezao iz mentalnih struktura građana, već da je, upravo suprotno, postao toliki deo njih, da je postao neprimetan. Jedan od argumenata, koji je 2022. godine nakon Hrista postao veoma jasno vidljiv, iako je godinama unazad uzrok mnogih smrti na godišnjem nivou, jeste upravo problem imigracije i pokušaj njenog sprečavanja od strane određenih nacionalnih država.

Fluidnost ili čvrstina identiteta: gde leži budućnost nacionalizma?

Kako Hans-Ulrih Veler u svojoj knjizi „Nacionalizam: istorija, forme, nacije“ navodi, istraživanja i diskusije u javnom prostoru Zapada doprineli su prevazilaženju predstave o nacionalnom identitetu kao jedinom koji individua (treba da) prisvaja, već se stalno isticalo kako svaka osoba može imati mnoštvo različitih identiteta. Imajući u vidu socijalno-istorijske okolnosti u kojima se to događalo, a naročito društveno-ekonomsku formaciju u kojoj je nastalo i čiju je logiku pratilo, možemo povući paralelu između ideje o koegzistenciji više identiteta i kasnog kapitalizma u kojoj je ta ideja stvorena. Naime, upravo su epiteti kao što su fluidnost, brza promena, nestabilnost, pokretljivost, isti oni koji se mogu primeniti i na opisivanje identiteta u doba postmoderne, dok se istovremeno mogu upotrebiti i kao opis logike funkcionisanja kasnog kapitalizma. Takođe, identiteti se u ovom periodu mogu jako brzo kupiti, u bukvalnom smislu te reči – kupovinom proizvoda koji se smatraju tipičnim za određeni identitet.

O ovome govori i Majkl Biling u trenutku kada govori o „odsustvu dubine“ u psihologiji, i konkretno, osećanjima pojedinaca koji su produkt i proizvođač kulture kasnog kapitalizma. Naime, čini se da i u ovome možemo uvideti logiku kapitalizma – osećanja su subjektivna, neracionalna, mogu ograničiti produktivnost, uglavnom su „trošenje vremena“ (a vreme je novac), i, takođe, mogu ugroziti slepo vođenje isključivo sopstvenim interesom. Ovako sagledano, može se reći da duboka osećanja u kapitalizmu mogu biti najveći greh (naročito ukoliko se radi o osećanjima sloge i solidarnosti između potlačenih grupa koje mogu delati anti-kapitalistički).

Psihologija postmodernog čoveka praćena je površnošću, ističe Biling, među mnogo drugih autora koji o tome govore, uključujući u taj opis i „gašenje osećanja“ kod ljudi, a uzrok tome nalazi se u kulturi kasnog kapitalizma i globalizaciji, koja je od nje neodvojiva. Upravo zbog sve veće fluidnosti roba, radne snage i kapitala, a samim tim i identiteta, javlja se reakcija u vidu bujanja novog nacionalizma, koji bi trebalo da donese „povratak na staro“, koje se odnosi na romantizovanu nacionalnu prošlost i idealizovanje i slavljenje nacionalnih heroja, identifikaciju s njima u vremenima krize, nestabilnosti i onoga što Gidens naziva „ontološkom nesigurnošću“. Kao psihološka reakcija na nesigurnost, javlja se potreba za potragom za „sigurnim identitetima iz prošlosti“ koji ulivaju psihičku sigurnost. Samim tim se, u želji da se izbegne bilo kakva fluidnost i relativizovanje i kritičko preispitivanje svega, i iz potrebe za nečim što predstavlja suštu suprotnost tome, dolazi do izgradnje autoritarnih ličnosti, koje, između ostalog, karakteriše emocionalna žestina, suprotna hladnoj ironiji kosmopolitske ličnosti.

Budući da se i ovakve ličnosti i dalje grade u sličnom okruženju koje je izgradilo upravo tu fluidnu ličnost, autorka ovog teksta bi bila slobodna da pretpostavi da se čak i taj naizgled čvrsti neokonzervativni identitet, koji kao jednu od svojih glavnih prednosti ističe kako, za razliku od neoliberalnog, nije podložen promeni, zapravo podjednako sklon tome, jer su osobe koje su ga stvorile prošle kroz vrlo sličnu socijalizaciju kao osobe sa fluidnim identitetom, i „duh vremena“ je ostavio svoj pečat i na ličnosti koja tvrdi i trudi se da bude izvan svog vremena. Iako se obično tvrdi kako se autoritarne ličnosti, retradicionalizacija i desekularizacija javljaju kao prosta reakcija na suprotne procese u neoliberalizmu, koji su iznedrili ljude koji se u potrazi za emocijama spontano vraćaju u prošlost, biće potrebne decenije istraživanja da se utvrdi u kojoj meri je taj proces u čitavom svetu bio spontan, a u kojoj meri dobro sponzorisan.

U pogledu razmatranja budućnosti nacionalizma, može se reći da su oba autora, o kojima je u ovom tekstu bilo reči, bila u pravu, te se, oko 20 godina nakon što su napisali pomenute knjige, može reći da su uvideli da se kraj nacionalizma još uvek ne nazire, a sam Veler na kraju svoje knjige govori i o mogućnosti bujanja ekstremnog nacionalizma nastalog iz osećanja besa i bespomoćnosti. Iako banalni nacionalizam i danas izmiče kritici zbog svoje ukorenjenosti u nacionalne kulture, čini se da ga njegovi ekstremni oblici sve više guraju u centar pažnje javnog prostora, a samim tim sve više otvaraju i mogućnost kritike. Suštinski, ističući nacionalistički karakter liberalnog, Majkl Biling ističe nešto što izmiče brojnim teoretičarima: nacionalističkim zastavama se ne mora uvek mahati da bi se istakao značaj nacionalnog, nekad je dovoljno da one budu istaknute (na zgradama, u novinama, na televiziji, na dresovima sportista,..), a da su građani u toj meri na njih navikli, da ne primećuju njihovu propagandnu funkciju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.