Kako izgleda organizaciona struktura Vojske Srbije?

Nacionalna bezbednost Vojska

Organizacija Vojske Srbije uslađena je sa stepenom ugroženosti, resursima, misijama, zadacima i međunarodnim standardima. Organizacijom su utvrđena načela, tip vojske, funkcionalna i organizaciona struktura i komandovanje. Vojska Srbije razvija sopstvene sisteme obuke i logistike, oslanjajući se na raspoložive resurse države.

Vojska Srbije se po strukturi deli na vidove, rodove i službe, a funkcionalno organizuje u komande, jedinice i ustanove, na strategijskom, operativnom i taktičkom nivou.

Na strategijskom nivou nosioci komandovanja i rukovođenja Vojskom Srbije su predsednik Republike, ministar odbrane i načelnik Generalštaba Vojske Srbije. Na operativnom nivou nosioci komandovanja i rukovođenja su komande vidova, Komanda za obuku i druge operativne komande čija je komanda prilagođena organizaciji Generalštaba, dok su na taktičkom nivou nosioci komandovanja i rukovođenja komande brigada i njima ravnih jedinica čija je organizacija prilagođena organizaciji komandi operativnog nivoa.

Sama komandna struktura će biti detaljnije elaborirana u narednom eseju, ali je ovde potrebno reći da se komandovanje u vojsci zasniva na principima jednostarešinstva i subordinacije, te iz tog razloga, podelu na strategijsko, operativno i taktičko komandovanje, treba shvatiti uslovno.

U samoj organizaciji vojske, primetno je postojanje vidova, rodova i službi.

Vidovi su integrisane organizacione celine rodova i službi koje su relativno autonomne u borbenim dejstvima na kopnu i u vazdušnom prostoru. Vidovi u Vojsci Srbije su Kopnena vojska i Ratno vazduhoplovstvo i protivvazduhoplovna odbrana.

Rodovi Vojske su: pešadija, oklopne jedinice, artiljerija, inžinjerija, artiljerijsko-raketne jedinice za protivvazduhoplovna dejstva, avijacija, rečne jedinice i jedinice za elektronska dejstva.

Službe u Vojsci Srbije dele se na opšte i logističke. Opšte službe su: kadrovska, telekomunikacije, vazdušno osmatranje i javljanje, atomsko-biološko-hemijska, obaveštajna, bezbednosna, informatička, geodetska, meteorološka i navigacijska, finansijska i pravna služba. Logističke službe su: tehnička, intendantska, saobraćajna, sanitetska, veterinarska i građevinska.

Vojska Srbije se sastoji od stalnog i rezervnog sastava. Stalni sastav Vojske Srbije čine profesionalni pripadnici Vojske Srbije i vojnici na služenju vojnog roka. Rezervni sastav Vojske Srbije čine rezervni oficiri, rezervni podoficiri i vojnici u rezervi. Rezervni sastav Vojske Srbije deli se na aktivnu rezervu i na pasivnu rezervu.

Kako izgleda popuna vojske, koje su obaveze vojnih lica, te na koji način se sprovodi mobilizacija, jesu interesantne teme koje zavređuju da se o njima nešto više kaže, ali zbog nedostatka prostora, o tome neće biti pisano. Umesto toga, zainteresovani čitalac se upućuje na Zakon o vojsci, gde je to sve na nedvosmislen način i predviđeno.

Kako vojska predstavlja izvršni organ sa spiskom zadataka koje treba da sprovede, može se steći utisak da se njen uticaj tu završava. Takav je utisak, pak, pogrešan, i vojska, kao jedna vrlo bitna determinanta sistema, povratno utiče na druge pojave i procese u samom sistemu bezbednosti. Zbog uloge koju ima, njenom konstituisanju u organizacionom, komandnom i svakom drugom pogledu, mora se pružiti odgovarajuća pažnja – u meri, da joj se, s jedne strane, omogući funkcionisanje u skladu sa vojnim pravilima i propisima, a sa druge, da se obezbedi da uticaj iz vojnih krugova ne remeti demokratski karakter vlasti.

Iako je jasno da je osnovna misija vojske odbrana zemlje, ostale misije, a samim tim, i zadaci, mogu biti drugačiji. Tako, u savremenom svetu prepoznajemo zemlje sa agresivnom spoljnom politikom, koja sa sobom povlači drugačije poimanje mesta i uloge vojnih snaga u tim i takvim sistemima. Zbog toga, misije, zadaci i organizacija oružanih snaga, determinisana je prihvaćenim strateškim pravcem zemlje, koji posledično, utiče na fizofiju i doktrinu odbrane. U tom smislu, u srpskom sistemu odbrane su primetne trzavice poslednjih godina, naročito nakon usvajanja nove Strategije nacionalne bezbednosti 2019. godine, gde se, praktično, afirmiše pristup samodovoljnosti i totalne odbrane. Ova doktrina nije nova, ali njeno (još nepotpuno) uvođenje predstavlja svojevrsan otklon od odbrambene politike koja je bila na snazi prethodnih godina, a koja je podrazumevala strukturalno prilagođavanje zahtevima NATO-a. No, to je priča za sebe.

Ovde ću reći samo da na misije, zadatke, pa i organizaciju, u velikoj meri utiče prethodno navedeno, tako da, sa promenom spoljno-političke orijentacije i strateškog pravca, menja i politika bezbednosti i odbrane, te samim tim i specifičnost (nekih delova) vojne organizacije i njenog fukcionisanja. Iz tog razloga, raspravu o vojsci, ali i drugim elementima sistema nacionalne bezbednosti, treba vremenski i kontekstualno mapirati.

Pored funkcionalne uloge koju ima za sistem bezbednosti i državu u celini, vrlo važna stavka u čitavoj diskusiji o vojnom ustrojstvu koje je predviđeno pozitivnim pravnim aktima u našoj zemlij, jeste isticanje komandne strukture u Vojsci Srbije. Mimo toga, u savremenim sistemima se naročita pažnja poklanja civilno-vojnim odnosima, shvaćenim u širem i užem smislu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.