Piše: Aleksandar Stojanović
Dan bezbednosti se u bivšoj SFRJ obeležavao svakog trinaestog maja, u znak sećanja na 1944. godinu i formiranje Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA), noseće službe bezbednosti socijalističke Jugoslavije i prethodnika UDB-e i KOS-a.
Danas, 13. maj nema značaj koji je jednom imao, ali on može biti validan podsetnik da bezbednost države i njenih građana u savremenom svetu nije samo u sili njenih vojnih snaga, opremljenosti policije i funkcionalnosti obaveštajnih i bezbednosnih službi.
Ona je, pre svega i iznad svega, u znanju i veštinama koje poseduju građani, prilikom suprotstavljanja svim pretnjama, dolazile one od stranih sila, prirodnih katastrofa ili otuđenih centara političke moći unutar državnog aparata.
Samo kroz permanentan rad na širenju bezbednosne svesti i kulture među stanovništvom, institucijama i donosiocima odluka, stvaraju se uslovi da država bude zaštićena od pretnji.
Iako apsolutne bezbednosti, kao ni apsolutne sreće, nema, do relativne verzije jedne i druge se dolazi stalnim usavršavanjem i traganjem – one su ideal kojima stremimo.
Bezbedniji smo kada znamo više. Tako bi trebalo da glasi ispravno protumačena poruka 13. maja.
