Piše: Aleksandar Stojanović
Odvođenje poljoprivrednih proizvođača koji su protestovali u Novom Sadu na razgovor u prostorije Bezbednosno-informativne agencije (BIA), samo je poslednji u nizu slučajeva kada se centralna bezbednosno-obaveštajna služba Srbije opredeljivala na taj korak. Podsetimo, isti slučaj je bio u gotovo svim prethodnim slučajevima organizovanog iskazivanja građanskog i političkog stava po određenom pitanju, a što je uključivalo proteste.
Avgustovske šetnje protiv iskopavanja litijuma su dobar primer. Takva upotreba srpske službe bezbednosti je u javnosti izazvala nezadovoljstvo, jer se ona tumači kao kršenje Ustavom zagarantovanih prava građana na iskazivanje političkog stava. Odnosno, na zastrašivanje, u cilju odvraćanja od ostvarenja istog. U takvim ocenama ima istine, ali ne i u onima kojima se kaže da BIA nema zakonskog osnova za privođenje.
Zakonske manjkavosti
Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji, normativni osnov za postojanje i funkcionisanje ove agencije, pun je problematičnih rešenja. Kako Bezbednosno-informativna agencija predstavlja bezbednosno-obaveštajnu službu u klasičnom smislu tog pojma, njen organizacioni model, kao i funkcionalni aspekt njenog postojanja, prilagođen je zahtevima koji pred ovu službu postavljaju najviši državni organi, kao i priroda posla kojim se BIA bavi.
O poslovima iz svoje nadležnosti Agencija obrađuje, čuva i koristi prikupljene informacije i dokumentaciju, o čemu vodi odgovarajuće evidencije i obezbeđuje zaštitu njihove tajnosti.
Pripadnici Agencije raspoređeni u posebne organizacione jedinice u otkrivanju, praćenju, dokumentovanju, sprečavanju, suzbijanju i presecanju delatnosti organizacija i lica usmerenih na vršenje organizovanog kriminala i krivičnih dela sa elementom inostranosti, unutrašnjeg i međunarodnog terorizma i najtežih oblika krivičnih dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava i protiv Ustavom utvrđenog poretka i bezbednosti Republike Srbije.
Dok su otkrivanje, praćenje i dokumentovanje klasični poslovi koje treba da vrši jedna obaveštajna ili bezbednosna služba, jer ove organizacije u funkcionalnom smislu predstavljaju „oči i uši“ sistema bezbednosti, isto se ne može reći za „suzbijanje i presecanje“.
Navođenje ovih poslova kao dela korpusa aktivnosti koje treba da vrše pripadnici BIA, u značajnoj meri kompromituje Bezbednosno-informativnu agenciju kao bezbednosnu službu i kandiduje je za zvanje tajne policijske organizacije.
Službe bezbednosti, kao i obaveštajne službe, imaju jasnu funkcionalnu ulogu u sistemu bezbednosti, i ona se svodi na planiranje, organizovanje, prikupljanje, obradu i dostavljanje podataka nadležnim državnim organima. Suzbijanje i presecanje delovanja unutrašnjih i spoljašnjih nosioca pretnji bezbednosti građanima i državi, predstavljaju aktivnosti koje treba da realizuju redovne, posebne i specijalne policijske jedinice.
Pripisivanje policijskih ovlašćenja Bezbednosno-informativnoj agenciji predstavlja nešto što nije trebalo da se desi iz više razloga. Prvo i osnovno, ovaj način regulisanja poslova koje BIA treba da vrši predstavljaju zloslutnu mogućnost da dođe do velikih zloupotreba. U Srbiji je prisutno nesrećno nasleđe civilnih obaveštajnih službi, naročito u poslednjih tridesetak godina, kada je dokazano da su članovi organizacionih prethodnica BIA sudelovali u vršenju najtežih krivičnih dela protiv političkih neistomišljenika, pri čemu se davanjem mogućnosti da BIA nastavi da bude „tajna policija“, ne daje razloga za optimizam da će se sa tom praksom prekinuti.
Dakle, radi se o retrogradnoj odluci koja nije u skladu sa pompezno najavljivanim reformama sistema bezbednosti. Dalje, sistem unutrašnje bezbednosti Srbije počiva na principima unitarnosti i centralizovanosti, odnosno, postojanja jedne policijske organizacije koja ima svoje organizacione ispostave (policijske uprave i policijske stanice) širom zemlje.
Uvođenje nove civilne policijske jedinice, pored ogromnih mogućnosti za zloupotrebu u pogledu narušavanja prava i privatnosti građana, predstavlja i nešto što može narušiti funkcionisanje ionako krhkog srpskog policijskog sistema.
Da se ne radi o slučajnom propustu, svedoči i član 16 Zakona o BIA, koji decidno navodi da kad posebni razlozi bezbednosti Republike Srbije to zahtevaju, Agencija može da preuzme i neposredno obavi poslove koji su u nadležnosti ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove, te da odluku o preuzimanju i obavljanju poslova iz delokruga ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove sporazumno donose direktor Agencije i ministar nadležan za unutrašnje poslove. Ako se uzme u obzir da u, u srpskim uslovima, i direktor Bezbednosno-informativne agencije i ministar unutrašnjih poslova, politički postavljene ličnosti, može se naslutiti u kom pravcu policijska ovlašćenja BIA mogu otići.
Sve u svemu, odredbe zakona kojima se Bezbednosno-informativnoj agenciji daju policijska ovlašćenja, predstavlja anomaliju po više osnova.