Postojanje i funkcionisanje sistema nacionalne bezbednosti zemlje, pretpostavlja prethodno konstituisanje okvira u kojem sistem treba da implementira funkciju zbog koje je i stvoren. U tom smislu, od naročite važnosti je pravni okvir, kojim se determinišu nadležnosti upravljačkih i izvršnih institucija sistema nacionalne bezbednosti.
Kako je u srpskom pravno-političkom poretku, najviši izvor prava Ustav, funkcionalno i strukturalno mesto upravljačkih organa sistema bezbednosti se najbolje vidi kroz analizu njegovih odredbi, iako se, naravno, nadležnosti ovih državnih organa preciznije definišu referentnim zakonskim aktima.
Srbija (zvanično) spada u red parlamentarnih demokratija, te je u skladu sa tim, priču o upravljanju sistemom bezbednosti, najbolje početi ukazivanjem na ulogu Narodne skupštine Republike Srbije.
Mesto i značaj
Narodna skupština Republike Srbije je najviše predstavničko i zakonodavno telo u zemlji. Čine je narodni poslanici (njih 250), koji su birani od strane građana, na parlamentarnim izborima. Mandat poslanika traje četiri godine, sem u slučaju raspisivanja i realizacije vanrednih parlamentarnih izbora. Značaj parlamenta se ogleda, sem zbog predstavničke i zakonodavne uloge koju uživa, i u tome što postojanje skupštinske većine stranke ili koalicije stranaka, predstavlja preduslov za formiranje Vlade. U parlamentarnim demokratijama, nije neosnovano reći da skupština predstavlja najvažniji politički organ u zemlji. Međutim, u zemljama sa fragilnom demokratskom tradicijom, to nije tako, te se politička moć pozicionira kod pojedinaca ili grupa na nekim drugim mestima u hijerarhiji vlasti, zavisno od njihove političke i finansijske moći. Kako bilo, nesporno je da najviši izvor prava u srpskom političkom sistemu, skupštini daje neke vrlo važne ingerencije.
Nadležnosti
Pa tako, na osnovu Ustava Republike Srbije iz 2006. godine, Narodna skupština:
1. donosi i menja Ustav,
2. odlučuje o promeni granice Republike Srbije,
3. raspisuje republički referendum,
4. potvrđuje međunarodne ugovore kad je zakonom predviđena obaveza njihovog potvrđivanja,
5. odlučuje o ratu i miru i proglašava ratno i vanredno stanje,
6. nadzire rad službi bezbednosti,
7. donosi zakone i druge opšte akte iz nadležnosti Republike Srbije,
8. daje prethodnu saglasnost na statut autonomne pokrajine,
9. usvaja strategiju odbrane,
10. usvaja plan razvoja i prostorni plan,
11. usvaja budžet i završni račun Republike Srbije, na predlog Vlade,
12. daje amnestiju za krivična dela.
U okviru svojih izbornih prava, Narodna skupština:
1. bira Vladu, nadzire njen rad i odlučuje o prestanku mandata Vlade i ministara,
2. bira i razrešava sudije Ustavnog suda,
3. bira predsednika Vrhovnog kasacionog suda, predsednike sudova, Republičkog javnog tužioca, javne tužioce, sudije i zamenike javnih tužilaca, u skladu sa Ustavom,
4. bira i razrešava guvernera Narodne banke Srbije i nadzire njegov rad,
5. bira i razrešava Zaštitnika građana, i nadzire njegov rad,
6. bira i razrešava i druge funkcionere određene zakonom.
Na osnovu slova Ustava, Parlamentu je dato pravo da usvaja zakone koje predlažu narodni poslanik, Vlada, skupština autonomne pokrajine ili najmanje 30. 000 birača (Zaštitnik građana i Narodna banka Srbije imaju pravo predlaganja zakona iz svoje nadležnosti).
U celom tom procesu od početka inicijative do same primene zakona, evidentno je da je skupština opskrbljena pravom da u velikoj meri utiče kako na samu zakonodavnu inicijativu, a naročito, na raspravu i usvajanje zakona i drugih propisa, dok je faza izvršenja, logično, prepuštena instancama izvršne vlasti.
Paradoks u usvajanju strategija
Kada neposredno govorimo o sistemu bezbednosti, važni su stavovi koji govore da je u nadležnosti Parlamenta proglašenje ratnog i vanrednog stanja, kontrola službi bezbednosti kao i usvajanje strategije odbrane. Valja istaći da je stvar ustavne nedorečenosti činjenica da se apostrofira značaj usvajanja strategije odbrane, dok nema reči o strategiji nacionalne bezbednosti, kao strateškom dokumentu višeg nivoa opštosti. Ipak, to ne sprečava skupštinu da periodično raspravlja i usvaja i strategiju nacionalne bezbednosti, kao što je bio slučaj 2009. i 2019. godine, iako je to, strogo analitički, protivustavno.
Zarad adekvatnijeg nadzora nad organima bezbednosti, a naročito obaveštajnim i bezbednosnim službama, u Skupštini se formira poseban Odbor za kontrolu službi bezbednosti, pred kojim, u zakonski regulisanim situacijama, račune polažu direktori obaveštajnih i bezbednosnih službi Srbije.
Marginalizacija Narodne skupštine
Sve u svemu, pravom donošenja zakona, kao i usvajanjem budžeta, i strategijsko-doktriniranih dokumenata, skupštini su date značajne poluge moći u cilju upravljanja, ali i nadzora nad sistemom nacionalne bezbednosti Srbije. Naravno, kako uvek postoji razlika između formalnim aktima predviđene i realno ostvarene potencije ka određenom delovanju, tako je i stvarna moć Narodne skupštine u zemljama sa “diskutabilnom” demokratskom tradicijom, vrlo često uzurpirana podređenošću najvišeg predstavničkog dela drugim instancama vlasti, a naročito, organima izvršne vlasti.
