Nacionalizam u savremenom svetu (1): Istorija, ideologija, banalnost

Politički procesi i pojave

Piše: Milica Stojanović

U trenutku u svetskoj istoriji kada je sve upadljivije da se razna radikalna i ekstremna desničarska strujanja „bude“ iz zimskog sna i ponovo postaju izuzetno popularna, izuzetno je važno baviti se proučavanjem i analiziranjem nacionalizma, za koji se stiče utisak da je u svom punom zaletu. Istovremeno, čini se i da je potpuno izlišno baviti se jednom ideologijom koja je do te mere ukorenjena u sam način poimanja sveta ogromne većine stanovnika planete Zemlje, da se postojanje nacija smatra jednom neupitnom ljudskom prirodom. Upravo zbog tolikog naturalizovanja kroz koje je prošla ova ideologija u toku dva prethodna veka, njena kritička analiza u današnjem trenutku se može činiti blasfemijom. Upravo iz tih razloga, ovo je pravi trenutak za kritičku analizu te ideologije.

Banalni nacionalizam

Kada u svojoj knjizi „Banalni nacionalizam“ piše o nacionalizmu, Majkl Biling najpre ističe kako se na ovom mestu neće baviti nikakvim nacionalizmom država koje su još uvek u procesu svog nacionalnog uspostavljanja, već, kako on to naziva, „ustaljenim“ nacijama Zapada. Takođe, da bi se shvatio pojam banalnog nacionalizma, bitno je napraviti podelu između jednog „vrućeg“ nacionalizma, koji je mnogo uočljiviji i koji se obično označava epitetom „ekstremni“, i onog „pristojnog“, nevidljivog nacionalizma, koji je do te mere utkan u kulture ustaljenih nacija, da je postao neprimetan. Ovaj potonji nacionalizam jeste upravo onaj kome je Biling posvetio svoju knjigu.

Kada govorimo o nacionalizmu zapadnih država, pogotovo onog koji postoji u SAD-u, Biling tvrdi da je jedna od njegovih najvažnijih odrednica činjenica da je on dovoljno ukorenjen da ga stanovnici te države ne percipiraju, te da smatraju da je nacionalizam karakterističan za „druge“, ali ne i za „nas“. Banalnost ovog nacionalizma ogleda se u njegovoj svakodnevnosti, odnosno, jednoj tihoj sveprisutnosti u medijima i u svemu što karakteriše javni život građana jedne zemlje. Kako pomenuti autor ističe, u ustaljenim nacijama, ovaj tip nacionalizma se jasno vidi u „navikama mišljenja i upotrebe jezika“. Jednostavnije rečeno, sama podela sveta na nacionalne države sa jasnim granicama, pri čemu deluje da je potpuno prirodno da ličnost jedne osobe u velikom delu određuje njena nacionalna pripadnost, uz postojanje mnogih osobina koje se stereotipno pripisuju čitavom „narodu“ (pomenuti pojam, takođe, nije lišen političkog značenja), govori o prisutnosti ove ideologije i o njenoj jačini, koja je tolika da joj daje mogućnost da i dalje određuje izgled geografskih mapa, uprkos svih teorija o kraju nacionalizma.

Geografska teritorija i granice jedne države, kao i njeni simboli, stalno su označavani na najperfidniji način, te je čitav društveni život do te mere uronjen u taj neprimetni, obični, svakodnevni nacionalizam, da se nacionalni identitet nameće kao jedan zdravorazumski identitet koji je „prirodan“ i koji svaka „normalna“ osoba na svetu mora imati. Osoba koja bi u ovako nacionalno identifikovanom svetu na bilo koji način odbacila svoj nacionalni identitet, ili prisvojila neki koji joj nije odmah po rođenju dodeljen, bila bi smatrana „izdajicom svoje zemlje“ ili „autošovinistom“. U skladu sa ovim, i osobe koje priznaju da „njihova“ nacija nije savršena, da su pripadnici „njihove“ nacije počinili stravične zločine u ime „nacije“, bile bi smatrane osobama koje „svoju“ „naciju“ preziru, osobama koje su „izrodi“ i „izdajice“.

Jedan od interesantnih primera mere u kojoj je banalni nacionalizam ustaljeni deo navika mišljenja jeste činjenica da je teško uopšte zamisliti osobu koja je za „nas“ „stranac“, a pri čijem opisivanju ne bismo najpre rekli iz koje države ta osoba potiče. Naravno, i reč „mi“ i reč „stranac“ u prethodnoj rečenici su ideološki obojene, iako u svakodnevnom govoru niko od „nas“ to ne primećuje. Majkl Biling se u čitavom poglavlju svoje knjige bavi upravo značajem jezika za konstituisanje, ali i održavanje poretka nacija. Kako je opšte poznato, sam standardni jezik, zajedno sa svojim dijalektima, usko je povezan sa nastankom prvih nacionalnih država, a Biling navodi da je Fuko isticao da je i pojava gramatike kao akademske discipline vezana za 18. vek. Budući da se u javnom prostoru jedne nacionalne države stalno ističe kako je „naš“ jezik star najmanje nekoliko vekova, i kako je moralna dužnost svih „nas“, stanovnika „svoje“ zemlje, da ne dozvolimo da se taj naš sveti jezik ugasi, jer se smatra kulturnim nasleđem „naših“ predaka, koji je prenošen sa kolena na koleno, pri čemu se njegova promenljivost i izrazita „neprirodnost“ koja karakteriše njegov proces standardizacije, ne uzimaju u obzir, već je u kulturi jedne nacije opšteprihvaćen stav da je jezik današnjice onaj isti jezik kojim su govorili ljudi koji su živeli na ovim prostorima pre nekoliko vekova, a sa kojima bi trebalo da osećamo emotivnu povezanost, iz koje proizilazi i osećaj zahvalnosti jer su se „borili za nas“, a takođe i osećaj da im dugujemo očuvanje te iste zemlje i jezika kojim govorimo. U okviru razgovora o jezicima koji pripadaju posebnim nacijama, javlja se problem različitih jezika koji su međusobno razumljivi, kao i druge strane medalje, odnosno jezika koji obuhvataju međusobno nerazumljive dijalekte.

Nasuprot ovom „pristojnom“ liberalnom nacionalizmu, stoji upravo onaj „nacionalizam drugih“, onaj nacionalizam koji se ističe, ekstreman je i nabijen emocijama, za razliku od „našeg“ – racionalnog, objektivnog nacionalizma. Kroz medije se, takođe, stvaraju i očvršćuju predrasude: pozitivne vezane za „nas“ i negativne vezane za „druge“. Mediji, može se reći, čine neku vrstu informišuće propagandne mašinerije u korist nacionalizma. Naime, kako i sam Majkl Biling piše u jednom delu svoje knjige, u kome iznosi rezultate analize sadržaja britanske dnevne štampe, i mediji koji su smatrani izrazito nacionalističkim, i oni koji su smatrani „umerenim“, „racionalnim“, „objektivnim“ medijima koji naginju liberalim strujanjima, prilikom objavljivanja političkih, ali i vesti koje se ne tiču strogo politike, uvek prave podelu na „nas“ i „inostranstvo“, na „domaće“ i „strane“ vesti, na „nas ovde“, „kod kuće“ i „njih tamo“, koji „kod nas“ ulaze u rubriku „vesti iz sveta“.

Kada se radi o govorima političara, opšte je poznato da se vidno nacionalistički orijentisani političari služe retorikom konstruisanja spoljnog neprijatelja, za koga se konstantno ističe da predstavlja „spoljnu opasnost“, zbog koje „mi“ (koji se nalazimo „unutar“ granica „naše“ države) moramo da se „držimo zajedno“, budemo „složni“ i solidarni sa svojom nacijom, kako bismo pobedili zajedničkog neprijatelja. Iako je ovo opšta logika političkih govora nacionalista, interesantan detalj koji se javlja upravo u vreme kad je ovaj tekst pisan, a koji odražava istu ovu logiku, iako „neprijatelj“ nije neki drugi narod, već korona virus, jeste činjenica da je jedna od prvih mera koje Vlade različitih zemalja uvode, jeste zatvaranje granica, što odražava logiku mišljenja da, iako je virus već prisutan „kod nas“, „neprijatelj“ i dalje primarno dolazi „spolja“. Biling upravo govori o jednoj opšteprihvaćenoj i naturalizovanoj misaonoj slici „naše“ zemlje kao nečega što je naš dom, u kome smo bezbedni, bezbrižni i voljeni, a „nas“ kao jedne velike porodice koja ima zajedničke interese. Ono što je od izuzetnog značaja za taj „naš“ dom, jeste teritorija koju naš narod zauzima i za koju se smatra da ima puno pravo na nju, do mere da „naši“ predstavnici mogu zabraniti „drugim“ ljudima da se na njoj nađu, i da, ukoliko procene da prisustvo nekih „drugih“ vređa „naše nacionalne interese“, mogu primeniti silu i bilo koji vid (i)legalnih i (ne)zvaničnih sredstava da ih sa „naše“ teritorije uklone.

Nastaviće se…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.