Piše: Milica Stojanović
Uloga žena sagledana kroz lik božanske učiteljice bila je prisutna kroz čitavu daoističku istoriju. Zahvaljujući daoističkom shvatanju da su žene po svojoj prirodi bliže daou, te da već unapred poseduju osobine, veštine i znanja koje treba negovati kako bi se živelo u skladu sa njim, one su bile i mudre učiteljice koje svojim savetima pomažu ljudima da dostignu besmrtnost. Radi se o periodu daoističke istorije kada nema velikih razlika među polovima u mogućnosti da se dostigne besmrtnost. Žene koje su se uzdigle na nivo božanskih učiteljica su nazivane „usavršene žene“ (perfected women) i bile su paralela takvim muškarcima (Deseux, Kohn, 2003: 14).
Daoistička misao bar delimično se razvijala i pod uticajem šamanizma i narodnih religija antičke Kine. O značaju šamanke za društvo govori sledeće: „Kao posrednik između svetova bogova, demona, duhova i ljudi, šaman je bio ne samo tumač, već i onaj ko je omogućavao razgovor, sporazumevanje, saznavanje.” (Pušić, 2017: 91)
Smatralo se da šamani i šamanke imaju magične moći, da mogu putovati do zvezda, direktno komunicirati sa čitavim živim i neživim svetom. Mogli su da umiruju duhove predaka, duhove prirode i sve potencijalne zle duhove koji su mogli naneti zlo zajednici. Šamanke su korišćenjem tajnih znanja mogle da zaštite čitavu zajednicu, unesu harmoniju i sigurnost u život zajednice koji je bio pod stalnom pretnjom haosa i nebezbednosti. Šamanka je u antičkom periodu bila jedna od najvažnijih osoba u zajednici. Verovalo se da u njenom telu stanuju magijske moći, da ona nije obično ljudsko biće, da ima sposobnost da umilostivi božanske sile, da može doneti veliku sreću ili nesreću zajednici. Pored poštovanja, šamanka je budila i dozu straha. U antičko doba, većina šamana na prostoru današnje Kine bile su žene, a karakter ling, koji se koristio u značenju „šamanka”, značio je i božansko, oduhovljeno. (Pušić, 2017: 93)
Pored magijskih moći, šamanka je morala da poseduje širok spektar znanja o ljudskoj anatomiji, o biljkama i njihovim lekovitim svojstvima. Žene su ovu ulogu obavljale vekovima, ali situacija je počela da se menja usled namere vladara da vlast dodatno osiguraju potčinjavanjem osobe koja se nalazi na ovakvoj funkciji. U razdoblju od 800. do 300. godine stare ere, pozicija šamanki se polako menjala ka brojčanoj nadmoći muških šamana, iako su po prirodi šamanskog poziva ovu ulogu do tad obavljale žene (Pušić, 2017: 94). Carski dvor davao je prednost muškim šamanima, očekujući da pokažu veću poslušnost od šamanki (Pušić, 2017: 94).
Pušić raščlanjuje delove piktografa si, i zaključuje da se može pretpostaviti da su muškarci šamani bili „oni koji su „gledajući šamanke” učili da postanu šamani” (Pušić, 2017: 94). Kako su u periodu o kome govorimo društva na ovoj teritoriji već bila dovoljno ugrožena sukobima i napadima, bilo je neophodno osigurati vladavinu i od unutrašnjih nemira i previranja, a kao najbolji način za to bilo je preuzimanje kontrole nad religijskim životom. Kako Pušić navodi:
„Ulazak u stanje ekstaze i religiozni zanos masa, u nemirnim vremenima, sve više su se videli kao potencijalna opasnost za poredak (Pušić, 2017: 94).
Takav kolektivni naboj energije ljudima pruža osećaj povezanosti sa onostranim i božanskim. Za vladare koji nastoje da uspostave čvrstu društvenu kontrolu nad svojim „podanicima”, on predstavlja krajnje nepredvidivu i neprijatnu situaciju. Iskustvo božanskog u sopstvenom telu moglo bi i probuditi ili potvrditi u „malom” čoveku osećaj da su sva ljudska bića jednaka pred tim božanskim i onostranim, što bi poništilo legitimnost postojanja vladara. Ipak, istovremeno sa sve većim njihovim insistiranjem na muškim šamanima, u narodu je popularnost šamanki rasla (Pušić, 2017: 95). Na kraju je vladarska struja preovladala, pa šamani u daljem toku istorije predstavljaju otelotvorenje vladarskog autoriteta. Učestvovanje u ritualno-ceremonijalnim aktivnostima, umesto da nastavi da otvara novi prostor duhovne slobode, postaje samo obaveza (Pušić, 2017: 95). Lično iskustvo božanskog se potiskuje u drugi plan ili potpuno briše, dok se zadržava kohezivni potencijal religijske prakse i on se koristi za efikasnije vladanje.
Nastaviće se…
Tekst je objavljen u naučnom časopisu „Religija i tolerancija“
