Delovanje policije, kao i drugih elemenata celokupnog društvenog sistema, regulisano je predmetnim pravnim aktima. Sami zakoni, pak, refleksija su čitavog niza pojava i procesa koji međusobno deluju – od istorijskih, kulturnih i ekonomskih pretpostavki, do pravne tradicije koja je na snazi na određenom području. Zbog toga se pravno regulisanje neke oblasti, uvek mora posmatrati kao deo šire palete društvenih odnosa, a ne kao jedini uzročnik postojanja i delovanja posmatrane društvene organizacije.
Za potrebe ovog eseja, pak, prethodno navedeno je potrebno ostaviti po strani (iako se uvek mora imati na umu širi kontekst), i na sažet i koncizan način treba istaći suštinu.
A suština, kada je navođenje policijskih poslova u pitanju, predviđena je članom 30 Zakona o policiji.
Tako, u policijske poslove spadaju:
1) prevencija kriminala i unapređenje bezbednosti u zajednici;
2) otkrivanje i rasvetljavanje krivičnih dela, obezbeđivanje dokaza, njihova analiza, kriminalističko forenzičko veštačenje upotrebom savremenih forenzičkih metoda i evidencija i otkrivanje imovine proistekle iz krivičnog dela;
3) otkrivanje i rasvetljavanje prekršaja i privrednih prestupa;
4) otkrivanje i hapšenje učinilaca krivičnih dela, prekršaja i drugih lica za kojima se traga i privođenje nadležnim organima;
5) održavanje javnog reda i mira, sprečavanje nasilja na sportskim priredbama, pružanje pomoći u izvršenjima u skladu sa zakonom;
6) regulisanje, kontrola, pružanje pomoći i nadzor u saobraćaju na putevima i drugi poslovi iz propisa o bezbednosti saobraćaja;
7) obezbeđenje određenih javnih skupova, ličnosti, objekata i prostora;
8) bezbednosna zaštita određenih ličnosti i objekata;
9) kontrola državne granice, poslovi u vezi sa kretanjem i boravkom stranaca, poslovi azila, prekograničnog kriminala, iregularnih migracija i readmisije;
10) izvršavanje poslova utvrđenih propisima o oružju, privatnom obezbeđenju i detektivskoj delatnosti;
11) bezbednosna zaštita Ministarstva;
12) izvršavanje drugih policijskih poslova i zadataka utvrđenih zakonom i podzakonskim aktom Ministarstva donetim na osnovu ovlašćenja iz zakona.
Spisak poslova koje obavlja policija, podudaran je opštem shvatanju mesta i uloge ove organizacije u širem spletu državnih organa. Ono što se u praksi, a naročito, u javnoj percepciji, prenebregava (s razlogom), jeste to što je zakonom predviđeno i da policijsko delovanje mora zadovoljiti neke standarde, koji su, uslovno rečeno, bliski etičkim obrascima ispravnog delovanja.
Tako, zakon navodi da se obavljanje policijskih poslova zasniva na načelima profesionalizma, depolitizacije, saradnje, ekonomičnosti i efikasnosti, zakonitosti u radu i srazmernosti u primeni policijskih ovlašćenja, kao i drugih načela kojima je uređeno delovanje organa državne uprave, delovanje državnih službenika i postupanje u upravnim stvarima. U obavljanju policijskih poslova dozvoljeno je primenjivati samo mere i sredstva prinude koja su utvrđena zakonom i kojima se rezultat postiže bez ili sa što manje štetnih posledica po lice prema kome se mere preduzimaju.
Pri obavljanju policijskih poslova, policija (treba da) se pridržava utvrđenih i dostignutih standarda policijskog postupanja, uzimajući u obzir međunarodno opšte prihvaćene standarde postupanja koji se odnose na:
1) dužnost služenja građanima i zajednici;
2) odgovaranje na potrebe i očekivanja građana;
3) poštovanje zakonitosti i suzbijanje nezakonitosti;
4) ostvarivanje ljudskih i manjinskih prava i sloboda;
5) nediskriminaciju pri izvršavanju policijskih zadataka;
6) srazmernost u upotrebi sredstava prinude;
7) zabranu mučenja i primene nečovečnih i ponižavajućih postupaka;
8) pružanje pomoći nastradalim licima;
9) pridržavanje profesionalnog ponašanja i integriteta;
10) obavezu zaštite tajnih podataka;
11) obavezu odbijanja nezakonitih naređenja i prijavljivanja korupcije.
Smatram da je ovo član zakona u kome postoji jedna od najvećih nepodudarnosti između predviđenog i ostvarenog, i to ne samo kada se radi o policiji, već u celokupnoj zakonskoj regulativi postojanja i funkcionisanja srpskog sistema bezbednosti.
Naša policija je, godinama (neko bi rekao, decenijama), plen partijskih struktura, te je, kao takva, imobilisana da svoj posao vrši na zakonom predviđen način, a on, pre svega, podrazumeva nepristrasno i profesionalno obavljanje poslova, odnosno, postupanje „ni po babu, ni po stričevima“.
Svedoci smo da to naročito danas nije slučaj, a postojeći trendovi ne daju puno optimizma da će stanje u skorije vreme biti bolje. Ako će ikada i biti.
Na ovom mestu, nije zgoreg napraviti malu digresiju i ukazati na često i nimalo neosnovano, viđenje, da policija, pa i sistem bezbednosti u celini, suštinski, postoji da bi omogućio reprodukovanje odnosa moći u vremenu – da štiti one na vrhu od onih koji se nalaze na dnu, te da to nastupanje pravda famoznom konstrukcijom „održavanja ustavom regulisanog poretka i javnog reda i mira“.
Principijelno, protiv takvog viđenja nemam ništa da kažem, jer je teško naći praktičan dokaz koji bi navedeno pobio u najvećem broju slučajeva. Naravno da su postojale situacije (i kod nas i u svetu), da su pripadnici snaga bezbednosti otkazali poslušnost političkim elitama i stali na stranu naroda, ali takvi događaji imaju incidentni karakter. Mnogo češće, pre svega, policijske snage, imaju suprotnu funkciju, što je, pored zloupotreba i prisustva korupcije u policijskim redovima, jedan od osnovnih razloga niskog ugleda ovog državnog organa.
Pobijati ovakvo viđenje mesta i uloge policijskih snaga intelektualnim egzibicionizmom je moguće i često prisutno, ali smatram da upravo takav egzibiocionizam otvara put da čitalačka publika pisca doživi kao osobu odvojenu od realnih tokova i odnosa snaga.
Upravo zato, insistiranje na etičkim načelima kojima moraju da se rukovode policajci u vršenju svojih dužnosti, i omogućavanje političkih pretpostavi da to čine bez direktno ili indirektno iskazane pretnje od otkaza ili sankcije druge vrste, mora biti imperativ.
Kako je priroda bezbednosnih izazova, rizika i pretnji, takva da oni lako mogu prevazići realne mogućnosti redovnih policijskih snaga u smislu njihove neutralizacije, potrebno je angažovanje drugih jedinica sistema bezbednosti.
U slučaju da su pretnje tok nivoa da ih nije moguće savladati civilnim snagama, angažuje se vojska.
U trećoj varijanti, tokom koje se stvore uslovi da ni redovne policijske, a ni vojne snage, nisu podobne za rešavanje krize, angažuju se specijalne i hibridne jedinice sistema bezbednosti.
