Piše: Aleksandar Stojanović
Bezbednosno-informativna agencija u obavljanju poslova iz svoje nadležnosti primenjuje odgovarajuće operativne metode, mere i radnje, kao i odgovarajuća operativno-tehnička sredstva kojima se obezbeđuje prikupljanje podataka i obaveštenja radi otklanjanja i sprečavanja delatnosti usmerenih na podrivanje ili rušenje Ustavom utvrđenog poretka Republike Srbije, ugrožavanje bezbednosti u zemlji i, u vezi s tim, preduzima druge potrebne mere i radnje na osnovu zakona i propisa donetih u skladu sa zakonom. Tako glasi deskripcija smisla poslova koje obavlja Bezbednosno-informativna agencija, koja je ponuđena u Zakonu o BIA. Iz nje, možemo dedukovati važnost ove državne organizacije za bezbednost Republike Srbije. Ipak, to nije cela priča.
(Ne)dobrovoljna saradnja
Kako BIA predstavlja civilnu, defanzivnu i hibridnu bezbednosno-obaveštajnu službu, korpus mera koje sprovodi, su pre svega bezbednosnog i kontraobaveštajnog, i u nešto manjoj meri, obaveštajnog karaktera.
U obavljanju poslova iz svog delokruga, pripadnici Agencije ovlašćeni su da od državnih i drugih organa, pravnih i fizičkih lica traže i dobiju obaveštenja, podatke i stručnu pomoć od značaja za razjašnjavanje činjenica vezanih za obavljanje poslova iz delokruga Agencije.
Na pružanje pomoći, davanje obaveštenja i podataka niko ne može biti prinuđen, a uskraćivanje ili odbijanje pomoći, davanja obaveštenja ili podataka mora biti zasnovano na zakonom utvrđenim razlozima.
Deo zakona koji se odnosi na, praktično, obavezu građana da sarađuju sa pripadnicima BIA, odnosno, da im pruže informacije koje ih interesuju, nosi sa sobom novu opasnost od zloupotrebe. Zakonska nedorečenost u pogledu okolnosti u kojima je moguće uskratiti ili odbiti pomoć, praktično građane dovodi u situaciju da moraju da tražene informacije, pruže. Kako BIA nije, niti bi smela da bude policijska organizacija, radi se o vrlo delikatnoj (slučajnoj ili namernoj) grešci koja može nositi sa sobom opasnost po prava i slobode građana koja mogu biti narušena. Kao svojevrsni orijentir kako je ovu oblast rada službe trebalo regulisati, može se navesti Zakon o Vojnoobaveštajnoj (VOA) i Vojnobezbednosnoj agenciji (VBA).
U pomenutom zakonu, prikupljanje podatak od građana je regulisano članom 8, po kom je VBA ovlašćena da prikuplja podatke od fizičkih lica samo uz njihov prethodni pristanak. Uz pisani pristanak fizičkog lica sa kojim se razgovor obavlja, razgovor se može zvučno i vizuelno zabeležiti. Fizičko lice potpisom na zapisnik overava dobrovoljnost razgovora i istinitost i potpunost snimljenog razgovora. Ovlašćeno službeno lice VBA dužno je da, pre prikupljanja podataka od fizičkog lica, tom licu pokaže službenu legitimaciju sa značkom i upozori ga da je dužno da čuva kao tajnu sva saznanja o predmetu interesovanja VBA.
Ovako definisan odnos između pripadnika VBA i građana je neuporedivo korektniji, jer određuje dobrovoljnost davanja podataka kao ključni momenat. Neprihvatljivo je regulisanje u Zakonu o BIA, iz prostog razloga što ostavlja veliki prostor za zloupotrebu, a samim tim i kršenje ustavom i zakonima zagarantovanih ljudskih prava.
Policija iza službe vreba
Kako Bezbednosno-informativna agencija predstavlja bezbednosno-obaveštajnu službu u klasičnom smislu tog pojma, njen organizacioni model, kao i funkcionalni aspekt njenog postojanja, prilagođen je zahtevima koji pred ovu službu postavljaju najviši državni organi, kao i priroda posla kojim se BIA bavi.
O poslovima iz svoje nadležnosti Agencija obrađuje, čuva i koristi prikupljene informacije i dokumentaciju, o čemu vodi odgovarajuće evidencije i obezbeđuje zaštitu njihove tajnosti.
Pripadnici Agencije raspoređeni u posebne organizacione jedinice u otkrivanju, praćenju, dokumentovanju, sprečavanju, suzbijanju i presecanju delatnosti organizacija i lica usmerenih na vršenje organizovanog kriminala i krivičnih dela sa elementom inostranosti, unutrašnjeg i međunarodnog terorizma i najtežih oblika krivičnih dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava i protiv Ustavom utvrđenog poretka i bezbednosti Republike Srbije.
Dok su otkrivanje, praćenje i dokumentovanje klasični poslovi koje treba da vrši jedna obaveštajna ili bezbednosna služba, jer ove organizacije u funkcionalnom smislu predstavljaju „oči i uši“ sistema bezbednosti, isto se ne može reći za „suzbijanje i presecanje“.
Navođenje ovih poslova kao dela korpusa aktivnosti koje treba da vrše pripadnici BIA, u značajnoj meri kompromituje Bezbednosno-informativnu agenciju kao bezbednosnu službu i kandiduje je za zvanje tajne policijske organizacije.
Službe bezbednosti, kao i obaveštajne službe, imaju jasnu funkcionalnu ulogu u sistemu bezbednosti, i ona se svodi na planiranje, organizovanje, prikupljanje, obradu i dostavljanje podataka nadležnim državnim organima. Suzbijanje i presecanje delovanja unutrašnjih i spoljašnjih nosioca pretnji bezbednosti građanima i državi, predstavljaju aktivnosti koje treba da realizuju redovne, posebne i specijalne policijske jedinice.
Pripisivanje policijskih ovlašćenja Bezbednosno-informativnoj agenciji predstavlja nešto što nije trebalo da se desi iz više razloga. Prvo i osnovno, ovaj način regulisanja poslova koje BIA treba da vrši predstavljaju zlozlutnu mogućnost da dođe do velikih zloupotreba. U Srbiji je prisutno nesrećno nasleđe civilnih obaveštajnih službi, naročito u poslednjih tridesetak godina, kada je dokazano da su članovi organizacionih prethodnica BIA sudelovali u vršenju najtežih krivičnih dela protiv političkih neistomišljenika, pri čemu se davanjem mogućnosti da BIA nastavi da bude „tajna policija“, ne daje razloga za optimizam da će se sa tom praksom prekinuti. Dakle, radi se o retrogradnoj odluci koja nije u skladu sa pompezno najavljivanim reformama sistema bezbednosti. Dalje, sistem unutrašnje bezbednosti Srbije počiva na principima unitarnosti i centralizovanosti, odnosno, postojanja jedne policijske organizacije koja ima svoje organizacione ispostave (policijske uprave i policijske stanice) širom zemlje. Uvođenje nove civilne policijske jedinice, pored ogromnih mogućnosti za zloupotrebu u pogledu narušavanja prava i privatnosti građana, predstavlja i nešto što može narušiti funkcionisanje ionako krhkog srpskog policijskog sistema.
Da se ne radi o slučajnom propustu, svedoči i član 16 Zakona o BIA, koji decidno navodi da kad posebni razlozi bezbednosti Republike Srbije to zahtevaju, Agencija može da preuzme i neposredno obavi poslove koji su u nadležnosti ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove, te da odluku o preuzimanju i obavljanju poslova iz delokruga ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove sporazumno donose direktor Agencije i ministar nadležan za unutrašnje poslove. Ako se uzme u obzir da u, u srpskim uslovima, i direktor Bezbednosno-informativne agencije i ministar unutrašnjih poslova, politički postavljene ličnosti, može se naslutiti u kom pravcu policijska ovlašćenja BIA mogu otići.
Sve u svemu, odredbe zakona kojima se Bezbednosno-informativnoj agenciji daju policijska ovlašćenja, predstavlja anomaliju po više osnova.
Kao služba bezbednosti, BIA u korpusu svog rada ima i sekvence koje predviđaju primenu posebnih mera.
„Mere“
Kao i sve druge službe bezbednosti u svetu, i Bezbednosno-informativna agencija ima zakonski osnov da planira i sprovodi posebne mere radi prikupljanja bezbednosno interesantnih podataka.
U grupu ovih mera, spadaju: tajni nadzor i snimanje komunikacije bez obzira na oblik i tehnička sredstva preko kojih se obavlja ili nadzor elektronske ili druge adrese; tajni nadzor i snimanje komunikacije na javnim mestima i mestima kojima je pristup ograničen ili u prostorijama; statistički elektronski nadzor komunikacije i informacionih sistema u cilju pribavljanja podataka o komunikaciji ili lokaciji korišćene mobilne terminalne opreme; računarsko pretraživanje već obrađenih ličnih i drugih podataka i njihovo upoređivanje sa podacima koji su prikupljeni primenom prethodno navedenih mera.
Posebne mere mogu se odrediti prema licu, grupi ili organizaciji za koju postoje osnovi sumnje da preduzima ili priprema radnje usmerene protiv bezbednosti Republike Srbije, a okolnosti slučaja ukazuju da se na drugi način te radnje ne bi mogle otkriti, sprečiti ili dokazati ili bi to izazvalo nesrazmerne teškoće ili veliku opasnost. Zakon navodi da će se prilikom odlučivanja o određivanju i trajanju posebnih mera posebno će se ceniti da li bi se isti rezultat mogao postići na način kojim se manje ograničavaju prava građana, u obimu neophodnom da se svrha ograničavanja zadovolji u demokratskom društvu.
Odluku o primeni posebnih mera, koje se kolokvijalno nazivaju „prisluškivanje“, (trebalo bi da) donosi sud, i to u trajanju od tri meseca. U slučaju da je to neophodno, u cilju prikupljanja bezbednosno interesantnih podataka o pojedincima ili grupama, ove mere se mogu produžiti najviše još tri puta u trajanju od po tri meseca. Kako posebne mere predstavljaju vanredan način prikupljanja podataka o bezbednosno interesantnim subjektima, podjednako je vanredna i opasnost od toga da se one primenjuju prema svim relevantnim akterima koji nisu politički podobni ili, možda, jednostavno teže promeni vladajuće oligarhijske garniture. Ta opasnost se ne može prevazići prostim odredbama zakona, već pre može nastati kao posledica razvijene političke i bezbednosne kulture, kako političkih elita, tako i članova BIA.
Sumorna stvarnost
Bezbednosno-informativna agencija zauzima jako važno mesto u celokupnom srpskom sistemu nacionalne bezbednosti. Kao noseća osovina bezbednosno-obaveštajnog aparata, njeno valjano pozicioniranje i definisanje okvira u kojima može da sprovodi svoju ulogu, predstavlja i bezbednosni, ali i civilizacijski imperativ. Nastala na valu nesrećnog nasleđa devedesetih, BIA je prve dve decenije svoga postojanja provela lutajući u rešenjima koja bi zadovoljila zahteve za transformacijom problematičnih aspekata njenog rada. Na veliku žalost celokupnog srpskog društva, na tom putu se nije odmaklo. Labilna normativna osnova na kojoj počiva rad BIA, nedorečenosti u pogledu toga ko može da vodi ovu agenciju, na koji način ona može tražiti informacije od građana, kao i policijska ovlašćenja koja ona ne bi smela da ima, predstavljaju samo neke od problema sa kojima se suočava i koji su, praktično, endemske prirode. Da ne govorimo o gotovo svakodnevnim aferama koje se povezuju za rukovodstvom ili pripadnicima BIA – obezbeđivanje „Jovanjice“, dostavljanje ličnih podataka politički nepodobnih pojedinaca tabloidima radi njihove diskreditacije, pružanje logističke podrške kriminalnim grupama, učestvovanje u krivičnim delima najteže vrste i tome slično. Sve je to nešto što ne bi smelo da se dešava. Iako postoje naivni zahtevi da rad Bezbednosno-informativne agencije bude do kraja transparentan (što je iz više razloga, besmisleno), specifičnost i konspirativnost rada BIA nikako ne sme da bude izgovor za učestvovanje u kriminalnim aktivnostima. Rad službi bezbednosti je naročito podložan instrumentalizaciji u dnevno-političke svrhe, jer ničeg lakšeg nego njegov karakter pravdati „značajem za nacionalnu bezbednost“. To nije uvek tako.
Ono što ima određenu dozu konstantnosti, to je ocena da će stanje u srpskim obaveštajnim i bezbednosnim službama biti samo gore u bliskoj budućnosti. Tome svedoče postojeći, retrogradni trendovi, koji za uzrok imaju prirodu vlasti trenutne političke elite, a za posledicu, pozicioniranje Bezbednosno-informativne agencije kao garanta – nebezbednosti.
