Nacionalističke trzavice u Bosni i Hercegovini

Politički procesi i pojave

Ukoliko bi se na prostoru Evrope tragalo za područjem na kom bi se nedvosmisleno moglo ukazati na sve vrline, kao i na sve tragedije multikulturalnosti i višenacionalnosti, malo bi bilo boljih primera od teritorije Bosne i Hercegovine. „Jugoslavija u malom“, kako često znaju da je opisuju poznavaoci prilika na terenu, predstavlja čvorište, kao i jabuku razdora srpskog, hrvatskog i bošnjačkog nacionalizma. Uzroci takvog stanja stvari su kako istorijske prirode, tako i dnevno-političke. Kako to na efektan način zna da formuliše slovenački profesor Božidar Jezernik, kada govori o sudbini Jugoslavije u celini „njena istorija se završila ratom, ali je moglo i potpuno drugačije da bude“. Isto važi i za Bosnu.

Koreni trzavica u Bosni i Hercegovini se mogu naći nakon turskih osvajanja prostora Balkana i islamizacije stanovništva na ovim prostorima, što na dobrovoljnoj, što na prinudnoj osnovi. Jak uticaj Porte koji je bio prisutan, različit korpus prava i obaveza za one koji su se molili krstu i polumesecu, te priroda administrativno-upravnog aparata, uspostavile su distinkciju, ali ne i nepremostivi jaz izmedju hrišćana i muslimana. Ipak, i to je bilo dovoljno za početak.

Posmatrano kroz prizmu jačanja nacionalizama na ovom prostoru, od izuzetnog značaja je Nevesinjski ustanak, koji je svojim izbijanjem u Hercegovini 1875. godine, uzdrmao duhove u svim okolnim zemljama. Zabrinutost za položaj naroda u Hercegovini, pokazali su Ljubljana, Zagreb, Beograd i Podgorica.

Pored uticaja na partikularne nacionalističke momente, ustanak je kao nijedan događaj pre njega, uticao na učvršćivanje „jugoslovenskog nacionalizma“. Kako bilo, značaj Bosne i sedamdesetih godina devetnaestog veka bio od izuzetnog značaja na simboličkoj osnovi, a kako su dolazile turbulentne godine dvadesetog veka, ona je nastavila da bude generator mnogih promena.

Aneksiona kriza, izazvana aktom Austrougarske kojim je valorizovala pravo koje joj je pripalo na Berlinskom kongresu, bio je jedan od onih događaja kom sa retrospektivnom mudrošću pripisujemo status „presudnih“. Kao uvertira u zahlađenje odnosa, a kasnije i samu oružanu konfronfaciju sa Dvojnom monarhijom, kriza u Bosni je bila i relevantno vreme za delovanje nacionalistickih pokreta. Mlada Bosna je dobar primer toga. Pucnji u austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda iz oružja Gavrila Principa, označili su formalni povod za izbijanje rata koji je, vrlo brzo, zahvatio skoro čitav svet.

U toku decenija pre Velikog rata, mimo delovanja srpskog i hrvatskog nacionalizma na prostoru BiH, počinju da se javljaju i druge koncepcije, po kojima pravo na osobenost u etničkom, kulturnom i u krajnjoj liniji, identitetskom smislu, imaju i drugi narodi na ovom prostoru, a pre svih, Bošnjaci.

Istorijski posmatrano, nacionalizam ovih prostora se može dovesti u vezu sa austrougarskim zaposedanjem Bosne i nastojanjima da se ova teritorija i njene etničke grupacije približe idealu kreiranja bosanske nacije. Glavni ideolog ovakvih nastojanja, bio je austrougarski državnik Benjamin Kalaj, ali njegove ideje su se u praksi pokazale kao nesprovodive, usled otpora drugih etničkih jedinica, a pre svega Srba i Hrvata.

Kako bilo, težnja za kreiranjem posebne nacionalne jedinice u BiH, ima dugu istoriju na ovom prostoru, a ona u sebi inkorporira, pored Gelnerovog principa „da etničke i političke granice budu podudarne“ i značajnu etnosimbolističku dimenziju, sve u cilju stvaranja bosanske nacije i nacionalnog identiteta stanovnika ove oblasti.

Na tlu Bosne, pored privrženosti celokupnoj državnoj poziciji BiH, postoje i struje unutar samih nacionalističkih doktrina (kako srpskih, tako i hrvatskih i bošnjačkih), koji vide drugačiju budućnost za ovo područje. U tom smislu, neki elementi bošnjačkog nacionalizma, slično crnogorskom nacionalizmu, pokušavaju da izvrše distinkciju ovog naroda u odnosu na Srbe i Hrvate na osnovu različitog porekla. Takva koncepcija, kao i druge sa sličnim premisama, razvijala se uporedo sa važnim istorijskim događajima u toku čitavog dvadesetog veka. Vreme SFRJ je u tom pogledu bilo vreme zatišja, izazvano jakom partijskom kontrolom i strogim sankcionisanjem nacionalizama kao reakcionih elemenata.

Građanski rat u bivšoj Jugoslaviji, a pre svega, u Bosni, bio je svojevrsni “izduvni ventil” za nabujale nacionalizme u bivšim jugoslovenskim republikama. Monstruozni zločini u Bosni, počinjeni  od strane oružanih snaga kako srpskih, tako hrvatskih i bošnjačkih snaga, predstavljaju i predstavljaće veliki kamen spoticanja u razvoju odnosa nekada bratskih, a sada komšijskih zemalja.

Nacionalizam Alije Izetbegovića, koji je insistirao na tezi o posebnosti bošnjačke nacije i prava na samoopredeljenje, parirao je po svom intenzitetu nacionalizmima političkih vrhuški u Srbiji i Hrvatskoj, čime su samo stvoreni temelji za sve ono što se dešavalo tih nesrećnih godina na jugoslovenskim ratištima. Srebrenica je samo jedan od primera toga.

Dejtonskim mirom je završen rat u BiH i stvorena je konfiguracija buduće državne uprave. Bosna je postala zemlja tri naroda, dva entiteta i jednog distrikta, sa svim slabostima tako organizovanih odnosa. Više od četvrt veka nakon toga, nacionalizmi koji su i kumovali raspadu velike zemlje i strahotama rata u Bosni i Hercegovini, dobijaju novi zamah. U dnevno-političke svrhe, politički predstavnici Srba, Hrvata i Bošnjaka, gotovo na dnevnoj bazi instrumentalizuju patnju koju su doživeli pripadnici tri susedska naroda u građanskom ratu, sve u cilju realizacije određenog političkog cilja.

Pitanje budućnosti BiH će biti determinisano ne samo na osnovu nestabilnih temelja na koje je ona, Dejtonskim sporazumom, postavljena, već i dozom insistiranja na nacionalističkom narativu. Ukoliko se uzmu u obzir trendovi i retorika koju, poslednjih godina, baštine Milorad Dodik, Bakir Izetbegović, Šefik Džaferović i Željko Komšić, kao neki od najvažnijih političkih činilaca u BiH, razloga za optimizam nema u prevelikoj meri.

Ukoliko se u čitavu kalkulaciju uključe i nacionalistička strujanja u Srbiji i Hrvatskoj, te zapaljive izjave koje dolazi iz Zagreba i Beograda, trusni karakter bosansko-hercegovačkog ratnog i političkog nasleđa će samo još više dolaziti do izražaja. Prevazilaženje trzavica po nacionalističkoj ravni, prema nekim ocenama, može se očekivati integracijom ovih zemalja u Evropsku uniju. Vreme će pokazati da li će tako i biti.

Piše: Aleksandar Stojanović

Pitanje za čitaoce: Šta vi mislite o problematici jačanja nacionalizama u svetu? Recite nam u anonimnoj anketi koju možete popuniti ovde.

Tekst je deo realizacije projekta “Uzroci i posledice jačanja nacionalističkih pokreta na Balkanu” između Centra za istraživanje bezbednosti (CIB) i Balkanske istraživačke regionalne mreže (BIRN).

Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove BIRN-a, već isključivo autora.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.