Nacionalizam, najopštije govoreći, sa nacijama, kao svojim proizvodom, deo je političke stvarnosti, praktično, od dana Francuske revolucije. Koreni ove ideološke matrice, pak, sežu još dublje u prošlost, zahvaljujući spletu istorijskih i intelektualnih okolnosti, koje su stimulativno delovale na društvene teoretičare, umetnike i političare da na vrlo snažan način afirmišu ideju o ljubavi prema zajednici kao vrhovnom dobru. Ruso, Herder, Šiler, Fihte i Hegel su samo neka imena od velike važnosti za političku istoriju Evrope koji su, svako iz svog domena i na svoj način, inspirisali kreiranje nacionalističkih ideja. Na svom putu da postane ono što predstavlja danas, nacionalizam se susreo sa državom, političkim entitetom koji je do devetnaestog veka, već imao zacementiranu poziciju u društvenoj stvarnosti. Kohabitacija nacionalizma i države, koja je usledila nakon inicijalnog perioda nepoverenja, kvalitativno je promenila obe strane, stvarajući na taj način političku leguru koja je promenila tok istorije.
Globalna kretanja
Kada govorimo o nacionalizmu u savremenom dobu, ovo pitanje treba posmatrati kroz kontekst savremenih globalnih pomeranja u domenu privrede, bezbednosti, telekomunikacija, ali i kulture – kontekst, čiji su temelji postavljeni još u vreme hladnoratovskog nadmetanja, ali koji je zaživeo intenzivnije i sveobuhvatnije nakon pada Berlinskog zida.
Globalizacija je promenila svačije živote, u većoj ili manjoj meri, pa je tako uticala i na razvojni put nacionalizma i na njegovu adaptaciju postojećim uslovima. Kao proces u čijoj osnovi leže neoliberalne ideje tržišnog povezivanja i deregulacije, globalizacija, otkriva ambivalentnu prirodu pozicije nacionalizma u savremenom svetu – s jedne strane, računajući na veliki mobilizatorski potencijal nacionalističkih ideja, od njih se u mnogim delovima sveta ne odustaje, te se uporno, ruku pod ruku, sa globalističkim, plasiraju svetskom javnom mnjenju, a sa druge strane, anti-globalisti, koji vrlo lako postanu (ili ostanu) i tvrdi nacionalisti, nacionalizam vide kao idejni obrazac na čijem temelju treba graditi tvrđavu protivljenja globalizmu. Iz te paradoksalne pozicije koju nacionalizam zauzima danas, proizilazi i još veća konfuzija u elaboraciji argumenata na koje se pozivaju nacionalisti u svojoj retorici, koja i inače nije bila čvrsto utemeljena. To je ono na šta ukazuje teorija. Šta na to sve ima da kaže praksa?
Savremena društvena stvarnost je takva da u sebi inkorporira vrednosni sistem dominantnog ideološkog obrasca, kombinovan sa inherentnim karakteristikama regionalnih, nacionalnih i lokalnih zajednica – bilo oni kulturološke, verske ili neke druge prirode. Ono što se javlja kao najmanji zajednički sadržilac svih tih zasebnih slučajeva, jeste, s jedne strane, komodifikacija svakog aspekta života (sve ima svoju tržišnu vrednost), sve izraženiji socijalni jaz između bogate manjine i siromašne većine, i sa druge strane, vrlo izražena deprivacija životnog smisla za ogroman broj ljudi. Mnogima je postalo jasno da novac ne može da bude jedini cilj u životu, makar ne u onoj meri koja je potrebna da čovekovu dušu, um i telo, holistički, ispuni zadovoljstvom.
Upravo na tragu besmisla nemilosrdne trke za ostvarivanje profita, tokom koje zaboravljamo i na same sebe, a kamoli na druge, rađa se famozna pojava društvene otuđenosti, kao tangenta koja veže svaku tačku planetarne neoliberalne kružnice. Ima puno dokaza za ovu tvrdnju.
Na tragu akumuliranog nezadovoljstva, kako zbog ličnog neuspeha, tako i zbog surovog, kompetitivnog sveta, sluđeni i izgubljeni pojedinac, u našem dobu, traži utehu, smisao, ili put. Put za kanalisanje nataloženog nezadovoljstva koje je, što endogene, što egzogene prirode, ali koje nesavladivom žestinom prodire kroz sve društvene pore, a u budućnosti, to će činiti još intenzivnije.
Na tom mestu se rađa šansa da prijemčive ideje nacionalizma nastave svoj rast i svoju horizontalnu proliferaciju. Taj proces će se nastaviti i u budućnosti, sve do one tačke kada će implodirati ili eksplodirati. Savremena civilizacija je obeležena sve izraženijim podelama. Sve većem broju ljudi postaje jasno da su međunarodni, regionalni, nacionalni, politički, ekonomski i bezbednosni sistemi, neadekvatni, i da se principi po kojima funkcionišu, moraju menjati. Naravno, tu su i oni prvi, povlašćeni i uticajni, kojima promena distribucije moći u vremenu i prostoru, nikako ne odgovara. Na međi tih dveju volja, biće izgrađena budućnost. Psihologija nas uči da kad se sudare dve jake volje, dolazi do varničenja. Dokle god bude bilo tako, postojaće izvorišta nacionalističkih pokreta.
I dok je Volter govorio da je “nacionalizam poslednje pribežište budala”, u savremenom svetu se čini da upravo ovaj ideološki obrazac postaje prijemčiva luka za veliki broj ljudi. Rast broja autokratskih režima sa nacionalističkim narativima tome ubedljivo ide u prilog. Posebna opasnost preti na onim mestima gde narodi baštine neke slične elemente iz istorije, ali i neke tragične događaje. Takav je slučaj na prostoru Balkana.
Regionalni aspekt
Priroda vladajućih političkih garnitura u nekim zemljama bivše SFRJ potvrđuju tezu da nacionalizmi na ovim prostorima nisu stvar prošlosti. Naprotiv. Srbija, predvođena Srpskom naprednom strankom i njenim predsednikom Aleksandrom Vučićem, sa parlamentom u kom značajnu većinu imaju stranke sa “desnim” predznakom, Hrvatska, sa prepoznatljivim narativima predsednika Zorana Milanovića i premijera Andreja Plenkovića, Crna Gora, sa nestabilnom vladom Dritana Abazovića i sa snažnim uticajem predsednika Mila Đukanovića i na kraju, Bosna i Hercegovina, sa zapaljivim, gotovo ratnohuškačkim izjavama predstavnika Srba, Hrvata i Bošnjaka, predstavljaju istinsku laboratoriju nacionalističkih katalizatora.
Nesređeni granični, kao i imovinsko-pravni odnosi među zemljama, nerešeno pitanje poginulih i nestalih tokom građanskog rata, proteranih i raseljenih ljudi, kontroverze oko položaja državljana susednih zemalja u okviru pravnog poretka Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, te tragično nasleđe rata u bivšoj SFRJ, zajedno sa stravičnim zločinima počinjenim u toku i nakon sukoba, predstavljaju samo neke od vrlo važnih momenata u budućoj dinamici odnosa između ovih zemalja, a samim tim i u razvoju nacionalizama.
Jačanje nacionalizama u ovim zemljama se najmanje svodi na sve intenzivnije formiranje i registrovanje, kao i medijsko eksponiranje ekstremno-desničarskih organizacija čije programske šeme negiraju civilizacijska dostignuća i elementarna ljudska prava. Nacionalizmi u bivšim jugoslovenskim republikama su utemeljeni na prirodi konzervativne, patrijarhalne političke kulture koja vlada u značajnim delovima društva Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Bosne i Hercegovine društvu, kao i na obrascu ponašanja, tehnokratiji vladanja političkih garniture u Beogradu, Zagrebu, Podgorici i Sarajevu i na političkoj instrumentalizaciji bolnih uspomena na stradanja običnog stanovništva, kako u ratovima devedesetih, tako i dalje u prošlost.
Politička isplativost insistiranja na politici mržnje i netrpeljivosti prema građanima komšijskih zemalja, uz svesrdnu, senzacionalističku medijsku propraćenost takve politike, predstavlja veoma važan faktor koji može usmeriti istoriju Balkana u neželjenom pravcu. Skorija prošlost nam svedoči tome.
Jačanje nacionalizama na Balkanu, predstavlja i posledicu kako dominantno unutrašnjih turbulencija, tako i kretanja na globalnom planu, odnosno, konkretnih događaja. Pandemija koronavirusa je u značajnom delu sveta označila i povratak snage mnogih desničarskih organizacija, a rat u Ukrajini je, takođe, uticao na formiranje stava ne samo prema vinovnicima sukoba, već i prema perspektivama svetskog poretka.
U savremenom svetu, globalne teme u neuporedivo većoj meri nego ikada tokom istorije, utiču na kreiranje stavova kod “običnih” ljudi. Na taj način, utiču i na rasplamsavanje ili gašenje određenih ideja. Ukoliko se uzme u obzir praksa političkih elita na ovim prostorima (naročito u Srbiji) da prave dihotomnu, binarnu podelu sveta na “nas i njih”, prostor za jačanje nacionalizama na Balkanu, nije do kraja iscrpljen.
Posledice takvih obrazaca, mogu biti raznorodne – od onih najtragičnijih, do onih njima dijametralno različitih. Na kraju, ovo je Balkan.
Kako bi to metaforički rekao čuveni britanski premijer Vinston Čerčil: “Prostor koji proizvodi više istorije nego što može da konzumira”.
Piše: Aleksandar Stojanović
Pitanje za čitaoce: Šta vi mislite o problematici jačanja nacionalizama u svetu? Recite nam u anonimnoj anketi koju možete popuniti ovde.
Tekst je deo realizacije projekta “Uzroci i posledice jačanja nacionalističkih pokreta na Balkanu” između Centra za istraživanje bezbednosti (CIB) i Balkanske istraživačke regionalne mreže (BIRN).
Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove BIRN-a, već isključivo autora.