Čemu služi Savet za nacionalnu bezbednost i koje su slabosti

Nacionalna bezbednost Upravljački organi

Pored “klasičnih” instanci zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, koje svoje utemeljenje imaju u Ustavu, u upravljanju i kontroli rada sistema bezbednosti, od značaja su i institucije koje se organizuju na osnovu zakona.

U ovu grupu organa, ubrajamo Savet za nacionalnu bezbednost, Kancelariju Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka i Biro za koordinaciju službi bezbednosti. Zajedničko za sva navedena tela je to što se formiraju na osnovu Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije iz 2007. godine.

Nadležnosti Saveta za nacionalnu bezbednost

Prema istom zakonu i članu 5, Savet za nacionalnu bezbednost jeste telo Republike Srbije koje obavlja određene poslove i zadatke iz oblasti nacionalne bezbednosti.

Savet se stara o nacionalnoj bezbednosti tako što:

– razmatra pitanja iz oblasti odbrane, unutrašnjih poslova i rada službi bezbednosti;

– razmatra međusobnu saradnju organa nadležnih za odbranu, organa nadležnih za unutrašnje poslove i službi bezbednosti i njihovu saradnju s drugim nadležnim državnim organima, kao i saradnju sa organima i službama bezbednosti stranih država i međunarodnih organizacija;

– predlaže nadležnim državnim organima mere za unapređenje nacionalne bezbednosti;

– razmatra predloge za unapređenje nacionalne bezbednosti koje mu upućuju organi nadležni za odbranu, organi nadležni za unutrašnje poslove, službe bezbednosti i drugi nadležni državni organi;

– razmatra pitanja iz delokruga organa državne uprave, autonomnih pokrajina, opština, gradova i grada Beograda koja su značajna za nacionalnu bezbednost;

– razmatra i druga pitanja koja su značajna za nacionalnu bezbednost.

Savet usmerava i usklađuje rad službi bezbednosti tako što:

– razmatra obaveštajno-bezbednosne procene i donosi zaključke kojima određuje prioritete i načine zaštite i usmerava ostvarivanje nacionalnih interesa koji se sprovode putem obaveštajno-bezbednosne delatnosti;

– donosi zaključke u vezi s radom službi bezbednosti i Biroa za koordinaciju;

– donosi zaključke kojima usmerava i usklađuje rad službi bezbednosti;

– donosi zaključke kojima usmerava saradnju službi bezbednosti sa službama bezbednosti stranih država i međunarodnih organizacija;

– donosi zaključke kojima usklađuje delatnosti državnih organa koje su posvećene međunarodnoj saradnji u oblasti nacionalne bezbednosti i odbrane;

– prati izvršavanje zaključaka koje je doneo;

– daje mišljenja o predlozima godišnjih i srednjoročnih planova rada službi bezbednosti;

– daje mišljenja Vladi o predlozima budžeta službi bezbednosti i prati realizaciju odobrenih budžetskih sredstava;

– daje mišljenje Vladi o predlogu za postavljenje i razrešenje direktora službi bezbednosti.

Savet se stara o usaglašenoj primeni propisa i standarda za zaštitu podataka o ličnosti, kao i drugih propisa kojima se štite ljudska prava koja mogu da budu ugrožena razmenom informacija ili drugim operativnim radnjama.

Na osnovu ovako, taksativno navedenih nadležnosti ovog tela koje se, kako je istaknuto, (što je pogrešno) formira na osnovu zakonskog akta, možemo zaključiti da se bavi najvišim, strateškim aspektom nacionalne bezbednosti, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu.

Da se radi o instituciji koja (bi trebalo da) je okupirana bavljenjem pitanjima od najvećeg značaja za bezbednost države i građana, može se naslutiti na osnovu članstva u samom Savetu.

Sastav Saveta za nacionalnu bezbednost

Članstvo u Savetu je predviđeno članom 6, pa tako u njegov sastav ulaze:

– predsednik Republike;

– predsednik Vlade;

– ministar odbrane;

– ministar unutrašnjih poslova;

– ministar pravde;

– načelnik Generalštaba Vojske Srbije;

– direktori službi bezbednosti.

Savet ima sekretara Saveta, koji učestvuje u radu Saveta bez prava odlučivanja.

Sekretar Saveta stara se o izvršavanju zaključaka Saveta i obavlja druge poslove koji su određeni poslovnikom i drugim aktima Saveta. Sekretara Saveta imenuje i razrešava predsednik Republike. Sednicu Saveta saziva predsednik Republike. Predlog dnevnog reda sednice utvrđuju predsednik Republike i predsednik Vlade. Sednici Saveta predsedava predsednik Republike, a ako je on sprečen – predsednik Vlade.

Zaključke i druge akte Saveta potpisuje predsednik Republike. Sednice Saveta održavaju se po potrebi, a najmanje jednom u tri meseca. Predsednik Republike može, na svoju inicijativu ili na inicijativu člana Saveta, pozvati na sednice Saveta rukovodioce drugih državnih organa i institucija i druga lica koja nisu članovi Saveta.

Kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka

Kako bi se odluke ovako formiranog Saveta za nacionalnu bezbednost sprovele u praksi, te kako bi bilo omogućeno obavljanje stručnih i administrativno-tehničkih poslova za potrebe Saveta, članom 8 Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti, predviđeno je formiranje Kancelarije Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka.

Nadležnosti ovog tela su da obavlja:

– poslove u vezi sa sazivanjem i pripremanjem sednica Saveta;

– stručne poslove u vezi sa praćenjem sprovođenja smernica i zaključaka Saveta;

– poslove administrativno-tehničke podrške Birou za koordinaciju;

– čuvanje i stavljanje na uvid članovima Saveta izveštaja i drugih akata Saveta.

Kritika nekih rešenja…

Postojanje Saveta za nacionalnu bezbednost je novina za srpski sistem bezbednosti, i predstavlja sleđenje tradicija nekih drugih zemalja. Pored problematične pretpostavke za samo osnivanje (Savet se formira na osnovu zakona, a ne na osnovu Ustava), funkcionisanje Saveta za nacionalnu bezbednost prati i čitav niz drugih manjkavosti.

Najpre, uzimajući u obzir kompleksnost bezbednosne problematike, koja označava čitav niz što teorijskih što praktičnih dimenzija o kojima civilni predstavnici uglavnom nisu kompetentni da diskutuju i delaju, optimalnije bi bilo da se, po uzoru na američki Savet za nacionalnu bezbednost, formira ekspertski, savetodavni tim, koji bi činili stručnjaci – članovi akademske zajednice, vojni, policijski i obaveštajno-bezbednosni profesionalci, kao i članovi civilnog sektora koji se bave istraživanjem ove oblasti. Na taj način, donosiocima odluka bi bila ponuđena multivarijaciona analiza svih aktuelnih i očekivanih trendova u zemlji, regionu i svetu, a koji bi mogli uticati na bezbednost države i građana.

Takav je slučaj, recimo, u SAD-u, gde odluke Saveta za nacionalnu bezbednost bivaju bazirane, između ostalog, i na ocenama tima od stotinu bivših oficira, analitičara i profesora. Taj vid saradnje je neophodan i u Srbiji.

Dalje, problem na koji treba ukazati je i sam sastav Saveta za nacionalnu bezbednost, pri čemu kritika može biti usmerena u dva pravca – jedan, zbog onih čije članstvo je predviđeno u Savetu i drugi, zbog onih koji nisu deo ovog tela.

Prvi deo kritike podrazumeva svojevrsni logički nastavak prethodno argumentovane opaske da treba formirati savetodavni tim. Integralni deo tog tima bi morali da budu načelnik Generalštaba i direktori službi bezbednosti (koji su stalni članovi Saveta), kao i direktor policije, Republički javni tužilac i slično. Jednostavno, nije baš jasan kriterijum po kom su birani članovi koji ne dolaze iz redova političkih predstavnika. Zašto su članovi Saveta za nacionalnu bezbednost načelnik Generalštaba i direktori BIA, VOA i VBA, a nisu ljudi iz policije, tužilaštva i sudstva?

Kako bilo, predstavnike izvršnog dela sistema bezbednosti (vojske, policije, obaveštajnih i bezbednosnih službi), treba uključiti u rad Saveta, ali ne način koji je već prisutan (oni se javljaju kao donosioci odluka, iako nemaju demokratski legitimitet), već kroz pre svega, savetodavnu ulogu i pomoć pri odlučivanju.

Drugi deo kritike se odnosi na one predstavnike vlasti koji nisu uključeni u rad Saveta. Tu se pre svega misli na instituciju ministra spoljnih poslova, koja ima veoma važno mesto u lancu bezbednosti svake zemlje a koji je, opet iz nepoznatih razloga, izostavljen iz delanja Saveta.

Uglavnom, Savet za nacionalnu bezbednost igra bitnu ulogu u sistemu, onoliko, koliko ozbiljno i odgovorno svoj posao obavljaju njegovi članovi – što kao pojedinačni predstavnici građana, što kao kolektiv.

Ne treba smetnuti s uma da nosilac vlasti nije jedan čovek, koji može ili želi da prigrabi ulogu gospodara feudalnog poseda. Nocioci vlasti su izabrani predstavnici građana koji ih delegiraju da se bave pitanjima od opšteg interesa. Ništa više i ništa manje. Respektabilnost i snaga srpskog političkog sistema leži u njegovoj sposobnosti da bude promenjen, ukoliko se za tim ukaže potreba.

Isto važi i za Savet za nacionalnu bezbednost, kao jedno novo, ali ipak važno telo u regulisanju pitanja unutrašnje i spoljne bezbednosti naše zemlje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.