Koreni i razvoj obaveštajnih službi u Srbiji (1): Od Nemanjića do Obrenovića

Nacionalna bezbednost Obaveštajno-bezbedonosni sistem

Genezu obaveštajnog rada u Srbiji možemo objasniti kroz ukazivanje na temeljne karakteristike dva perioda – pre i posle sticanja nezavisnosti i stvaranja srpske države u 19. veku. Prvi period je obeležen obaveštajnim aktivnostima sprovođenim za račun vladara (pre svega, članova dinastije Nemanjića), i njega odlikuju sva ona svojstva tipična za tu fazu u razvoju obaveštajnog rada generalno. Pod tim se pre svega misli na odsustvo rigidne organizacije ovih aktivnosti, te svojevrsni voluntarizam i improvizacija u radu. U drugoj fazi, sa razvojem same državne strukture Srbije, dolazi do polake, ali sigurne institucionalizacije obaveštajnog rada.

Špijunaža u nemanjićkoj Srbiji

Istoriju Srbije je obeležio diskontinuitet u državnosti. Nakon naseljavanja Balkana, Srbi su vekovima proširivali svoju zonu uticaja, koja je vrhunac dosegla u 13. i 14. veku pod dinastijom Nemanjića. Nakon teritorijalnog vrhunca, srpsku državu je snašlo ropstvo pod Turcima, koje je okončano nizom ratnih i diplomatskih pohoda tokom 19. veka. Može se reći da je srpsku istoriju oblikovalo ratovanje, a kako se vojni manevri po pravilu baziraju na određenom predznanju o snagama i položaju protivnika, možemo reći da je istorija obaveštajne delatnosti u Srbiji, poprilično dugotrajna, iako ne sasvim istražena.

Premda ne postoje pisani izvori o samom načinu funkcionisanja obaveštajaca u srednjovekovnoj fazi srpskog kraljevstva (u jednom trenutku i carstva), možemo pretpostaviti da su obaveštajne aktivnosti (špijunaža), sprovođene onako kako je to realizovano i drugde u svetu – kroz angažovanje darovitih pojedinaca od vladarevog poverenja, kroz vrbovanje i potplaćivanje osoblja suparničkih dvorova, kao i korišćenje drugih izvora i nosioca podataka, pa bili oni krčmari, ribari, sveštenici, sluge na dvorovima ili članovi trgovačkih karavana. Jednostavno, imajući u vidu da je nemanjićka Srbija skoro neprekidno bila u oružanom sukobu (što kroz odbrambene ratove, što kroz “pogranične čarke” sa Bugarskom i Vizantijom, što kroz same osvajačke pohode), te da su pojedini vlastelini pokušavali da otkažu poslušnost vrhovnom vladaru (kovali zavere, često u dosluhu sa dvorovima susednih zemalja), realno je pretpostaviti da su pomenuti vladarevi daroviti pojedinci (obaveštajci i kontraobaveštajci) u tim događajima imali istaknutu ulogu.

Ono što znamo o toku obaveštajnih aktivnosti u ovom periodu, veže se za odredbe najvažnijeg pravnog akta srednjovekovne srpske države – Zakona blagovernoga cara Stefana (poznatijeg pod nazivom Dušanov zakonik). Prema Dušanovom zakoniku, jedan od glavnih nosilaca poslova koji bi se danas mogli poistovetiti sa policijskim i bezbednosno-obaveštajnim, bio je kefalija (ćefalija, kepalija).

Kefalija je bio gradski poglavar, upravnik župe i knez u gradu, a obavljao je vojne i civilne poslove. Sa svojim pomoćnicima, održavao je red i poredak, obezbeđivao poštovanje zakona, izdavao naredbe u vezi sa održavanjem reda, prinudno izvršavao sudske odluke, postavljao straže na putevima u cilju bezbednosti putnika, štitio imovinu, vodio istrage i utvrđivao činjenično stanje, hapsio i zatvarao osumnjičene u cilju njihove predaje sudu, a ponekad ih i lično kažnjavao. Za sve prekršaje kojima se narušava uspostavljeni poredak i remeti mir, kefalija je imao pravo da izriče kazne.

Dakle, radilo se o ulozi koja je obuhvatala više aktivnosti – od istražnih i kriminalističkih, preko procesnih, bezbednosnih do dželatskih. Zbog toga, pogrešno je kefalije tretirati kao obaveštajce u savremenom smislu te reči, već kao početnu, rudimentarnu fazu u razvoju ovih aktivnosti kod nas.

Ustanici

Nakon viševekovnog ropstva pod Turcima, početkom devetnaestog veka, sazreli su uslovi da Srbi otpočnu borbu za oslobođenje i formiranje vlastite države. Otprilike u doba kada počinje savremena istorija Srbije, formiranjem institucija neophodnih za funkcionisanje ustaničke države, dolazi i do aktivnijeg i sistematičnijeg obaveštajnog i bezbednosnog rada, što će (posle određenog vremenskog perioda) dovesti do formiranja prvih specijalizovanih službi koje će se baviti tim poslovima.

Prvim srpskim ustankom, otpočela je ustanička borba za oslobođenje od turske vlasti. Ovaj period karakteriše, pored ostalih procesa, i intenzivna i raznovrsna obaveštajno-izviđačka, kontraobaveštajna i protivsubverzivna dejstva srpskih ustanika – aktivnosti koje su, naravno, u to vreme bile poznate pod drugačijim nazivima, ali koje na supstancijalnom nivou odgovaraju savremenom značenju ovih termina.

Ova dejstva nisu bila institucionalizovana u modernom smislu reči. Srbija 19. veka nije imala organizovanu obaveštajnu službu, već su izviđačke delatnosti (još uvek) obavljali za to pogodni pojedinci, bili oni iz redova ustanika ili naroda. Dakle, može se reći da se radilo o arhaičnoj fazi u genezi obaveštajnog rada, ali to nije predstavljalo smetnju da ta i takva izviđačka delatnost zanačjno pomogne srpskoj vojsci u širenju ustanka.

Vođe ustanika su prilikom priprema za napad na turske vojnike, čadore i pozicije, postupali oprezno i smišljeno. Nastojali su da posredstvom špijuna, osmatranjem i izviđanjem prikupe pouzdane informacije o neprijatelju, koje su umešno koristili za grupisanje ustaničkih jedinica i izvođenje napada. Istovetan postupak primenjivali su prilikom izvođenja defanzivnih dejstava radi onemogućavanja neprijatelja da prodre na oslobođenu teritoriju. Iako je težište obaveštajne delatnosti ustanika bilo u zahvatu fronta, radi otkrivanja jačine, rasporeda i planova turske vojske, ogroman značaj je pridavan špijunaži u svim okupiranim srpskim zemljama, prvenstveno vrbovanjem agenata na terenu i ubacivanjem u tursku pozadinu, saslušavanjem izbeglica iz krajeva pod turskom vlašću i zarobljenika. Pored sprovođenja aktivnosti u ofanzivnom, oslobodilačkom delu ustanka, srpske glavešine su se bojale unutrašnjih slabosti i potkazivanja od strane potčinjenih, tako da je borba protiv špijunaže, odnosno, savremenom terminologijom rečeno, kontraobaveštajna delatnost, bila u razvoju.

Da u tome ima istine, na vrlo ilustrativan i brutalan način, govori 24. član Karađorđevog Zakonika, u kome stoji: „Koji bi se Srbin ufatio i osvedočio da tajno vodi razgovor sa Turcima i prijateljstvo, to jest špijunluk, da Turcima dokazuje i rod svoje izdae, tai da se kaštigue da mu se prebiju obe noge na dva mesta i obe ruke, i tako živ da se digne na kolo i da se ne skine dok kost trae“.

Slomom Prvog srpskog ustanka, propali su i napori u stvaranju državnih organa od strane ustanika u tom periodu. Nagoveštaj kreiranja specijalizovanih službi koje će se baviti poslovima koji se tradicionalno vežu za opus rada obaveštajnih i bezbednosnih službi bio je prekinut porazom ustanika. Međutim, zatišje je kratko trajalo, tako da je dve godine nakon sloma Prvog, podignut i Drugi srpski ustanak.

Knez Miloš Obrenović je, tokom svoje prve vladavine (1815-1839), činio ozbiljne napore da stvori jaku državnu strukturu. Prepoznajući državne i samoupravne interese kao svoje sopstvene, formirao je obaveštajno-bezbednosnu službu čiji je zadatak bio da održi i učvrsti njegov režim, kako od spoljnih vojnih i političkih činilaca, tako i od unutrašnjih protivnika. Ova služba je bila u nadležnosti organa upravne službe. Istovremeno, obaveštajne zadatke izvšavala su druga poverljiva i plaćena lica, posebne kneževe (državne) komisije, neka vrsta ustanove višeg upravnog ranga, ili posebno određena lica i službe čija je spoljna delatnost bila prikrivena neupadljivim nazivima ili je bila podvođena pod obeležja privatne, mahom trgovačke službe.

Dakle, možemo reći da su temelji obaveštajno-bezbednosnog sistema Srbije stvarani pre na vizionarski nego na naročito sistematičan i isplaniran način. To, naravno, ne predstavlja ni problem, niti razlog za čuđenje, ni u još manjoj meri, nipodaštavanje. Vlastodršci, pre svih Karađorđe i Miloš Obrenović, svoju političku intuiciju su objektivizovali i tako što su shvatili važnost prikupljanja podataka o državnim neprijateljima koji su dolazili spolja, ali i o političkim protivnicima koji su im pretili iznutra.

Iako je teško reći koji je bio primarni motiv Karađorđu i Milošu Obrenoviću da se posvete formiranju prvobitnih obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi (bezbednost mlade srpske države ili vlastito održanje na vlasti), treba istaći da oni predstavljaju najvažniju kariku u genezi srpskog državnog aparata, a samim tim i obaveštajnog sistema.

Trend neujednačenog razvoja srpskih obaveštajnih službi je nastavljen i u danima nakon formalnog sticanja nezavisnosti na Berlinskom kongresu 1878. godine.

Nakon Berlinskog kongresa

Kako su diplomatski napori srpskih vlasti bile sve uspešnije, sloboda da vlastito uređuje svoju državu, za Srbiju je bila sve veća, da bi, i zvanično, Srbija postala nezavisna na Berlinskom kongresu 1878. godine. Otprilike u to doba, došlo je do značajnih promena u ustrojstvu srpskog državnog aparata, kao i do reorganizacije organa bezbednosti.

Do 1876. godine za vojnu špijunažu i kontrašpijunažu bilo je nadležno Opšte vojno odeljenje Ministarstva vojnog Kneževine Srbije. Te godine je uspostavljen Generalštab i formirana moderna vojnoobaveštajna služba pod nazivom Izveštajni odsek. Zakonom o ustrojstvu Vojske Kraljevine Srbije (1883) i Uredbom (1884), izmenjena je struktura Generalštaba. Obaveštajno odeljenje organizovano je u dva odseka: unutrašnji i spoljni. Spoljni odsek predstavljao je tipičnu vojnoobaveštajnu službu, dok je unutrašnji odsek Operativnog odeljenja bio nadležan za kontraobaveštajnu zaštitu Vojske Kraljevine Srbije.

Civilni obaveštajno-bezbednosni poslovi prvi put su institucionalno organizovani Zakonom o dopuni i izmeni ustrojstva Centralne državne uprave iz 1899. godine. Ovim zakonom je u sklopu Ministarstva unutrašnjih dela formirano Odeljenje za poverljive policijske poslove, sa zadatkom „da se stara za održavanje unutrašnjeg državnog poretka i opšte zemaljske bezbednosti“, dok je „delokrug rada ovog odeljenja obuhvatao obaveštajne i kontraobaveštajne poslove, suzbijanje antidržavne propagande i hajdučije, suprotstavljanje terorizmu, korupciji i drugo. Ukazom kralja Aleksandra Obrenovića, poslovi ovog Odeljenja prešli su 1900. godine u nadležnost Policijskog odeljenja pri Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Po onome što se zna i što je, delom i navedeno u prethodnim redovima, može se zaključiti da je bio potreban skoro čitav vek (računajući da početak novovekovne srpske istorije predstavlja izbijanje Prvog srpskog ustanka) da dođe do kakve-takve institucionalizacije civilnog obaveštajnog rada u Srbiji, i to pomenutim Zakonom o dopuni i izmeni ustrojstva Centralne državne uprave iz 1899. godine. Naravno, tu činjenicu treba posmatrati u skladu sa duhom vremena – u kom je politička praksa bila u većoj meri utemeljena na običajnom pravu, nego pozitivno-pravnim izvorima. Ipak, činjenica jeste da su obaveštajne i kontraobaveštajne aktivnosti bile posmatrane pre svega kroz vojnu prizmu, te su na taj način, tokom ovog perioda, mahom bile i organizovane.

Sa takvim obaveštajno-bezbednosnim aparatom, Srbija je dočekala godine balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, kao i stvaranja Jugoslavije.

Piše: ms Aleksandar Stojanović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.