Razgovor s povodom: Jovo Bakić o uzrocima i posledicama jačanja nacionalizama u svetu, Evropi i Srbiji

Politički procesi i pojave

Razgovarao: Aleksandar Stojanović

Savremeni politički rečnik sadrži neke odrednice koje, u većoj meri od drugih, utiču na način na koji doživljavamo svet. Grupi tih kategorija nedvosmisleno spadaju pojmovi nacije i nacionalizma, društvenih fenomena koji imaju dugu, ali ne i večnu, istoriju. Koji su uzroci jačanja nacionalizama na globalnom planu? Kako globalizacija utiče na trendove u centru, ali i na periferiji svetskog kapitalističkog poretka, gde spada i teritorija bivših jugoslovenskih republika? Može li ljubav ili mržnja prema nekoj od velikih sila biti konstitutivni element nacionalizma u malim državama? O svemu tome, za Centar za istraživanje bezbednosti, govorio je sociolog Jovo Bakić.

Neki teoretičari ističu da je jačanju nacionalizma kumovalo prosvetiteljstvo, te da je nacionalizam nastao kao jedna vrsta reakcije na prosvetiteljstvo. Takođe, postoje mišljenja da nacionalizam u teorijskom smislu počinje sa Društvenim ugovorom Žana Žaka Rusoa. Da li mi sada možemo povući neku paralelu između prosvetiteljstva i globalizacije da ona danas, u svetskim okvirima, utiče na bujanje nacionalizama?

Dobra je ta teza, jer i prosvetiteljstvo i globalizacija nose jednu univerzalnu tezu, jer je u žiži interesovanja čovek, njegova i njena prava. Nacionalizam uvek želi da istakne ono što je kolektivno, što pravi jednu zajednicu, a zajednica teško može biti celo čovečanstvo, bez obzira na sve univerzalne proklamacije i čovečnost mnogih ljudi. Ona je nedovoljna za osećanje jedne zajedničnosti koja bi bila u većoj meri konkretizovana. Naravno, i sam Anderson govori da je nacija zamišljena zajednica, da je ona u neku ruku apstraktna, da se pojedinci međusobno ne poznaju, ali oni prolaze kroz jednu vrstu političke, nacionalne socijalizacije (kroz školu, vojsku, državne institucije, kroz industrijski sistem, ako uzmemo u obzir Gelnera). Takođe, prolaze i kroz štamparski kapitalizam, koji ih objedinjava na osnovu jezičkog standarda koji se nameće. Ništa od toga ne važi na nivou čovečanstva. Ipak, treba ukazati na veoma bitne razlike između prosvetiteljstva i globalizacije i ne treba ih tretirati kao da su jedno te isto. Prosvetiteljstvo je najširi mogući koncept koji je duboko čovečan, a globalizacija krije različite ideološke sprege (iako i prosvetiteljstvo ima svoje senke – proces civilizovanja varvarskih naroda je dobar primer, pre svega, zbog svoje evrocentričnosti), pri čemu je još ciničnija od prosvetiteljstva koje je, u neku ruku, bilo mnogo naivnije. U globalizaciji je to još ciničnije i mislim da su ideolozi globalizacije bar polu-svesni da se iza njihovih proklamacija o ljudskim pravima zapravo krije jedno neoimperijalno nastupanje, na prvom mestu, Sjedinjenih Američkih Država. Kao odgovor na to, ide nacionalizam. Čiji je to nacionalizam? To je nacionalizam onih koji u univerzalnim proklamacijama ne vide mesto za sebe. Oni vide da su izdani, da ostaju negde u zapećku, kao divljaci koji treba da budu civilizovani, ili kao oni koji tek treba da otkriju sve blagodeti koje centar svetskog kapitalističkog sistema poseduje. U tome je neka dijalektika univerzalističkog, kosmopolitskog univerzalizma i jednog nacionalizma koji u svojim krajnjim konsekvencama može da pređe u izuzetno uskokrugi, rasistički nacionalizam i da se pretvara u različite oblike nacizma.

Kada ovako postavimo stvari, čini nam se da su univeralističke koncepcije globalizma isključive sa onim što nacionalizam nudi. Da li je to baš tako? Nakon Pinočeove revolucije u Čileu mi imamo eksperimentalno isprobavanje neoliberalizma, a nakon pada Berlinskog zida, to je slučaj u čitavom svetu. Dejvid Harvi u svojoj knjizi „Kratka istorija neoliberalizma“, piše da je savremenu neoliberalnu državu zahvatila kriza, te da ona pokušava da smisao u društvenoj dinamici i odnosima, povrati kroz mobilizaciju ljudi putem nacionalizma. Država počiva i na nekim pretkapitalističkim vrednostima, poput solidarnosti i zajedničkog rada, što se sve više gubi u atomističkom individualizmu neoliberalnog sveta. Da li neoliberali namerno sponzorišu ili nehatno iniciraju nacionalizam?

Oni to rade nesvesno. To je ta simbiotička veza, oni su ubeđeni da će putem globalizacije, ceo svet procvetati, te da će svi imati koristi. Kad im čovek prigovori „da neki imaju, a da neki totalno propadoše „, oni odgovaraju da se samo treba strpeti nekoliko decenija i da će se to sve izjednačiti. Njihova argumentacija ide i dalje, te da je nakon četiri decenije neoliberalizma, problem u državama, koje se opiru da primene čist neoliberalni program, gde bi tržište jedino diktiralo odnose, a ne država koja se meša. Druga je stvar to što se ona često meša da bi podstakla neoliberalnu doktrinu. Reganova i Bušova politika bila je podsticaj neoliberalnim silama, a ne njihovo obuzdavanje. Međutim, neoliberali će reći da sve treba ostaviti tržištu. Kad ih čovek pita da li je recimo, Obama, trebalo da dopusti da neke od glavnih banaka u Americi, propadnu, oni će odgovoriti potvrdno, ali ne verujem da bi im posledice tako nečeg, bile po volji.

To je ta priča, a nacionalisti su ti koji uviđaju protivrečnosti neoliberalizma i onda se bune. Na kraju krajeva i ovaj rat u Ukrajini jeste proizvod pobune jedne od vodećih imperija, jer ne može da izdrži trku u globalizaciji, pa udara sa idejom da se taj tempo globalizacije uspori ili da se prekine, da se vratimo na nekadašnje stanje, a sva je verovatnoća da ćemo se vratiti na neku vrstu blokovskih podela, čime će globalizacija u nekoj meri biti obuzdana. Videćemo samo u kojoj meri. Svakako će opseg globalizacije koju je videla decenija od 2000. do 2010. godine, biti manji u budućnosti. Ta situacija je uporediva samo sa decenijom pred Prvi svetski rat, kada je vrednost akcija i njihova internacionalnost bila dotad neviđena. To je dostignuto tek pre desetak godina. U tom smislu, ovo vreme jako podseća na dva istorijska trenutka – na vreme pred Prvi svetski rat, sa jasnim blokovima sila koje su međusobno suprotstavljene, a drugo je razdoblje Hladnog rata, kada je pored blokovskih podela, prisutan i veliki strah od nuklearnog oružja i uništenja sveta.

Harvi u svojoj knjizi piše da ukoliko neka ideologija želi da bude opšteprihvaćena, treba da se pozove na našu intuiciju i instinkte, jer je tako ljudi doživljavaju kao „nešto prirodno“ i lakše je apsorbuju. Neoliberalizam počiva na ideji slobode pojedinca. Da li je došlo do prezasićenja? I dalje imamo u narativima zapadnih lidera da je taj element prisutan?

Očigledno još uvek nije došlo do toga. Treba opaziti da globalizacija najviše odgovara Kini. Na neki način, posrednički rat u Ukrajini je situacija gde je NATO iskoristio ukrajinski nacionalizam a ruski vođ upao u zamku koja mu je pripremljena, gde je ruska vojska pokazala neočekivane slabosti. Pa ipak, i to ide na ruku Kini kao sili u usponu, jer sankcije SAD i EU bacaju Rusiju u njeno okrilje. Rusija je velika regionalna sila, ali će biti vazalna država Kini. Kao što je bila vazalna devedesetih u odnosu na SAD. Drugi veliki dobitnik rata su Sjedinjene Države, koje se vraćaju u Evropu i koje će obuzdavati uticaj i Rusije i Kine na Starom kontinentu. Glavni gubitnici, uz Ukrajince i Rusiju, svakako su Evropska Unija i Nemačka, kao njena okosnica, jer su oni takođe upali u zamku Sjedinjenih Država i potpuno potirući sopstvene interese, sledili interese SAD. Na taj način će EU, umesto da bude potencijalna sila kojoj takođe odgovara globalizacija, postati jedna vazalna pratilja SAD, što je bila i ranije, ali je prethodna decenija pružala mogućnost da se ona otrgne od američkog uticaja. Sada je jasno da se to neće dogoditi. U sve to su uključeni i posebni nacionalni interesi, gde različite političke, vojne, privredne i intelektualne elite nacija gledaju na koji način da se prilagode tome što se zbiva. Do sada su oblik i tempo globalizacije diktirale SAD. Onog trenutka, kada Kina ispoljava težnju da preuzme kormilo globalizacije, SAD se trude da zaustave globalizaciju na koju smo naviknuti, a Putin im je u tome nenamerno pomogao. Videćemo kako će to u budućnosti izgledati. Mene brine to što su ljudi spremni da sve češće prete svetskim ratom. Onaj koji preti, taj je spreman da se i lati najdestruktivnijeg oružja…

U Ukrajini je već korišćeno oružje za masovno uništenje. Do nas dolaze informacije u upotrebi hemijskog i biološkog oružja, tako da može da se desi i upotreba termonuklearnog…

To je sasvim realno i to može biti kraj čovečanstva ili će nas vratiti u kameno doba. Nacije različitih veličina i moći se svemu tome prilagođavaju u velikoj meri u zavisnosti od kolektivnih (o)sećanja. Recimo, Poljaci, Rumuni, Bugari, mnogo lakše slede SAD jer se plaše ruske dominacije (iako su je osetile pod sovjetskim oblikom, one to doživljavaju kao rusku dominaciju), pa su zbog toga spremni da u potpunosti zanemare svoj inače snažan nacionalizam. Oni su stavili do znanja da su spremni da budu apsolutno poslušni vazali Sjedinjenim Državama, bez obzira na cenu. Tu vidite da nacionalizam i neka vrsta imperijalnog nastupanja mogu ići zajedno, iako su veoma često suprotstevljeni. U konkretnom slučaju, vidimo da to može biti usaglašeno, da nacionalizam ide uz jednu vrstu imperijalizma protiv druge vrste imperijalizma, za koji se procenjuje da je opasniji. Posebno je pitanje realnosti opažaja i toga šta je veća opasnost, ali onaj „koga je zmija ujela i guštera se plaši“.

Stiče se utisak da u Evropi ima sve više autoritarnih nacionalističkih vođa (u Srbiji, Turskoj, Belorusiji, Mađarskoj), te da nije pogrešna teza da nacionalizmi dominiraju. Koje posledice mogu biti takve situacije?

Tu se vidi jasna razlika između poljskog i mađarskog autoritarnog nacionalizma. U velikoj meri, oni su išli zajedno u protekloj deceniji, ali sada dolazi do razilaženja, najverovatnije jer Poljaci imaju traumatičnija iskustva sa Rusima u prošlosti. Rusi su u prošlosti, zajedno sa Nemcima, delili Poljsku, koja nije postojala. Za to vreme, Mađari su bili značajan činilac u Habzburškoj monarhiji; pa čak i u sovjetsko vreme, njihova relativna geografska udaljenost, omogućila je nastanak takozvanog „gulaš socijalizma“ (socijalizma koji je bio nešto fleksibilniji). Sad se pokazuje da svaki pojedinačni nacionalizam mora tako i da se gleda – zasebno. Uvek zavisi od pređenog istorijskog puta. Kod nekih je rusofobija toliko izražena da onemogućava racionalno razmišljanje. Klasičan primer su Finska i Švedska u kojima narod oseća da će biti bezbedniji u NATO no van njega, iako su sve zemlje NATO neprijatelji Rusije (uostalom, Ukrajina je napadnuta zbog nagoveštaja da hoće u NATO, čime bi bezbednost Rusije bila ugrožena). Ipak, treba razumeti istorijsku i geografsku poziciju ovih zemalja – Finska je dugo bila deo Rusije i Rusija joj je uzela Kareliju, oblast koja za njih ima značaj kao Kosovo za Srbiju. U Švedskoj postoje strahovi od geografski bliske nuklearne sile koja postaje sve agresivnija, pa se sada i u jednoj i u drugoj zemlji javlja unutrašnji nacionalistički pritisak da se uđe u NATO. Taj nacionalizam razvija se na strahu od Rusa i tu nema pomoći. To samo pokazuje koliko je ovaj svet međuzavisan i koliko su posebni nacionalni istorijski putevi značajni. Najbolje takav razvoj događaja u pojedinačnim nacijama objašnjavaju Entoni Smit i Fredrik Bart, etnosimbolističkim odnosno interakcionističkim pristupom, koji obraćaju pažnju na mitove i kolektivna sećanja, u Smitovom slučaju, odnosno na istoriju međusobnih odnosa, kada je reč o Bartu, čime se može objasniti rast nacionalizma u pojedinim slučajevima. U tome je njihova prednost u odnosu na Andersona, Hobsbauma i Gelnera. Recimo, Gelnerov pristup ne može objasniti nastanak nacionalizma kod Srba. Kako objasniti i Prvi i Drugi srpski ustanak, kada u Srbiji nema ni industrijalizacije, ni pismenosti? I tu je vrlo relevantan etnosimbolistički pristup Entonija Smita, jer nacionalizam kod Srba nastaje i jača zbog mita o Kosovu i na njemu nastaloj epskoj tradiciji koja slavi junake i mučenike. Tako je lakše razumeti tu pojavu. Sadašnji nacionalizam Finaca (koji se, paradoskalno, ostvaruje kroz težnju za ulaskom u NATO), isto se može objasniti etnosimbolizmom i kolektivnim sećanjem na negativna iskustva sa Rusima, odnosno istorijom negativnih sučeljavanja s njima i ispoljenom hrabrošću protiv njih. To su stvari koje se moraju uzeti u obzir. Srpska nacionalistička želja koja iziskuje ostanak van NATO-a se ne može razumeti bez kolektivnog iskustva – nas je NATO tukao. Kako ćete ući u NATO kad su vas bombardovali? Naravno, neko može reći da je i Nemačka bila u istoj poziciji kad je ulazila u NATO ili Evropsku ekonomsku zajednicu, ali ne treba smetnuti s uma da je ona tada bila okupirana zemlja. U neku ruku, i Srbija je danas dalekosežno zavisna država, vlasti su marionetske, ali nema okupacionih trupa u njoj.

Umesto toga, imamo strane fabrike…

Tako je, to je jedna posebna vrsta okupacije. Među levičarima na Zapadu, postoji razumevanje za srpsku poziciju i želju da se ostane van članstva u NATO-u. Naravno, levičari imaju i širu perspektivu, jer je NATO sredstvo imperijalizma, tako da sve zemlje koje su dosledni protivnici imperijalizma, ne treba da budu tu, a naročito ne treba da snosite odgovornost za imperijalizam koji nikako nije u vašem nacionalnom interesu.

Kako gledate na situaciju na Balkanu u pogledu nacionalističkih pokreta i stranaka? Dok ste pričali o Fincima i rusofobiji kao konstitutivnom elementu njihovog nacionalizma, ovde u Srbiji, kao da je rusofilija taj determinišući faktor?

To je vrlo zanimljivo pitanje sa dugom istorijom. Obrenovići su svoju vlast generalno oslanjali na Habsburšku monarhiju. To se promenilo sa Karađorđevićima i radikalima. Iako je Jovan Ristić, kao liberal, bio veliki rusofil, on je, videvši Sanstefanski mir, shvatio da Srbi i Rusi nisu jedno te isto. Da Rusi, kao velika sila, imaju sopstvene interese, koji ne moraju biti podudarni sa srpskim. Oni su podržali stvaranje velike Bugarske, ali su zbog tadašnje snage Velike Britanije, morali da se povuku, a Srbija je na Berlinskom kongresu dobila teritorijalno proširenje i pored izgubljenih ratova. Zanimljivo je da su Bugari smatrani „balkanskim Prusima“ pred balkanske ratove. Svi su očekivali da će Bugari zadati glavni udarac Osmanskom carstvu, pa su bili iznenađeni, otkud sad Srbi umesto njih. Odgovor je u reformama srpske vojske koje je otpočeo kralj Milan Obrenović, što se ispostavilo kao vrlo dobar potez. Njegova vladavina je bila katastrofalna generalno, ali ono dobro što je uradio, to danas gotovo da nije ni poznato, sem u vojnim krugovima. U tom smislu, nacionalno je na Balkanu uvek potrebno gledati u strukturnim odnosima balkanskih nacionalizama i njihovom odnosu s različitim imperijama. Tu su veze srpsko-hrvatskog nacionalizma, spornih teritorija poput BiH, srpsko-bugarskih odnosa (zbog Makedonije, oko koje se nadmeću ovi nacionalizmi). Bilo je pitanje ko će zavladati Balkanom i to je opet problematika, s jedne strane, malih nacija, koje se takmiče da ostvare hegemoniju na Balkanu, a sa druge strane, interesa velikih sila koje nisu dozvoljavale nijednoj naciji na Balkanu da ostvari hegemoniju, već su ih gurale jedne protiv drugih zbog svojih interesa. U tom smislu, postoji odnos međusobnog takmičenja malih balkanskih nacija, a sa druge strane, postoji imperijalno nastupanje velikih sila i njihovo takmičenje u kontinentalnim razmerama. I na kraju, postoje i kolektivna sećanja koja svaku naciju teraju na ponekad iracionalne izbore. Ukoliko bi čovek gledao strogo racionalno, ne bi trebalo da bude previše dilema u kontekstu aktuelne ukrajinske krize – Rusija je relativno slaba, pa nema drugog puta nego da idete nego sa onima koji su u datoj situaciji jači, a u geopolitičkom smislu ste isključivo njima okruženi. Međutim, kolektivna sećanja nas vuku i onda se postavljate na način da minimalizujete sopstvenu štetu i šta god da uradite, nije dobro. Koliko god lično ne podnosio režim koji Srbijom vlada već deset godina, donekle imam razumevanja za spoljnu politiku koja se trenutno vodi, upravo zbog kolektivnih sećanja. Kolektivno sećanje je jako moćno, nije nešto što je puka zabluda ili iluzija. Radi se o vrlo moćnom činiocu svakodnevnog života i ako će neko da oseća veliko poniženje zbog toga što će, recimo, Srbija da uvede sankcije Rusiji, onda je to i društvena i politička činjenica, koja se mora uzeti u obzir.

Naročito ako će se tako osećati veći broj ljudi. Ako sudimo po rezultatima nedavno održanih izbora, izgleda da nije mali broj tako opredeljenih građana…

To ne mora da znači, jer dva i nešto miliona ljudi koji su glasali za Vučića, ovaj je „zahvatio“ sa svih strana. On ima birače koji bi se osetili poniženim ako Srbija uvede sankcije Rusiji, ali mislim da je pretežni deo birača, veoma pragmatičan i da je prevashodno zainteresovan za sopstvenu dobit, pa ma koliko ona bila kratkoročna.

Ali ako uzmemo ostale partije…

Tu isto ima svega i svačega… Sigurno je jezgro, dobar deo u tom smeru usmeren, ali opet, oni koji ih vode će u najvećem broju slučajeva prilagoditi i naplatiti svoje prilagođavanje, a njihovi birači će biti razočarani. Ukoliko i bude nekog suprotstavljanja, niko neće plakati za njima. To je neumoljiva činjenica društvenog života. Druga bi stvar bila da je Rusija, kao što je planirala, pobedila za četiri dana i uspostavila marionetsku vladu u Kijevu. Tada bi sve bilo neuporedivo komplikovanije. Strah bi bio mnogo veći, ne samo u Evropi, već i ovde, pa bi svi morali mnogo ozbiljnije da razmišljaju. Ovako, oni su tamo zaglibljeni u Donbasu i Lugansku, što je jako daleko. Rusi su se tu zaglibili, pa je nekakva ideja „da Rusi dolaze“ besmislena. Utoliko je mnogo lakši posao za autoritarnog vođu u Srbiji da se prilagodi. Naravno, on mora da glumi, da oteže i da se svakodnevno pred kamerama prenemaže, kako bi pripremio i postupno uobličavao javno mnenje. Uz čitavu medijsku silesiju koju ima, to će i uraditi za par meseci.

Mogu li, pošto je to uvreženo mišljenje, da ove vanparlamentarne ekstremističke grupe nekako „pomrse konce“ vlastima u Srbiji?

Ne mogu, jer ih vlast kontroliše. Drugim rečima, to su njegovi psi koje povremeno pušta s lanca. Kao što psa možete pustiti s lanca, tako ga možete i eutanazirati. To su, u ovom sistemu, bezopasne grupe. One bi bile veoma opasne da je ovo neki oligarhijski režim, ili režim blizak demokratskom.

Kao što je bio od 2000. do 2012.?

To je bila vrsta oligarhijskog režima i tada su te grupe bile opasne upravo zbog veza s pojedinačno najjačom strankom u Srbiji. Tada su, naime, imale podršku Srpske radikalne stranke (a od 2008. SNS-a), u kojoj je bio i današnji predsednik SNS-a Aleksandar Vučić. Uz podršku neke velike stranke, ove grupe mogu biti izuzetno opasne, ali bez nje, one su „bezubi pas“.

Ipak, one mogu biti opasne po građane?

Za njih su uvek opasne, ali da mogu da promene smer državne politike, nema šanse. Za tako nešto, bilo bi potrebno i da imaju uporište u vojnim i policijskim krugovima. Po onome što znam, one nemaju naročito jako uporište tamo. Veći deo oficira i policajaca je potpuno poslušan ili je potpuno profesionalan, pa ne bi bili sa besprizornicima koji bi rušili vlast. Mislim da to nije realno.

Možemo dakle reći da desničarske grupe u Srbiji kreira vlast? Možda nemamo dokaza za tako nešto, ali…

Postoje posredni dokazi. Kada se uzme ko je bio Veljko Belivuk, ko je bio Sale Mutavi. Belivuk je bio pripadnik „Junajted fors“, pre nego što je postao „Janjičar“. „Junajted fors“ je jedna od glavnih ekstremno desničarskih grupa. Verujem da se pripadnici bezbednosnog aparata više pribojavaju takvih grupa, nego što se plaše „Obraza“. Stvar je u tome što su ovo fanatizovani ljudi koji su pod komandom švercera droge i vrlo često, imaju političku podršku. „Obraz“ nema političku podršku, iako ima fanatizovane ljude. Ovo su mnogo zloćudnije grupe. Ako Srbija ikad postane normalno društvo, karakterni, čestiti ljudi koji bi došli na vlast u toj situaciji, moraju prvo da razbiju organizovani kriminal koji je vezan za navijačke grupe i različite političke i bezbednosne strukture. Država, ako hoće, to i može. Ova vlast to ne želi. Mislim da su vođe tih grupa toliko vezane za trgovinu drogom i druge kriminalne aktivnosti zbog kojih ih je lako uceniti, da će oni „leći na rudu“ i slediti autoritarnu vlast šta god ona uradila. Njima je nacionalizam dimna zavesa. Nacionalizmom skrivaju kriminalne aktivnosti.

Koje mogu da budu posledice jačanja ovih grupa? Mislim prevashodno na naše okruženje? Čini mi se da je nacionalizam poslednjih trideset godina utemeljen na antikomunističkom narativu, ali i da više „nema gde“.

Mislim da nacionalizam sada uopšte nije opasnost. Ni krajnja desnica nije opasnost, upravo zbog ovoga o čemu sam govorio. Da bi uspela, mora da ima jaku podršku značajnih političkih i vojno-policijskih činilaca u državi i podršku spolja. Ona nema ništa od toga. Možda ima podršku Rusije, ali je, kao što vidimo, Rusija slaba. Nema podršku u vojnim ni policijskim krugovima, koliko mi je poznato. Što se političke podrške tiče, Aleksandar Vučić je sada u takvoj poziciji da ne sme takve da podržava. On mora da ih urazumi, ili da ih zatvara. U tom smislu, čini mi se da nacionalizam nikad nije bio slabiji u Srbiji (njega samo verbalno podstiče najmoćniji čovek u Srbiji kako bi prikrio vazalnu prirodu sopstvenog režima). Videćemo koliko sam u pravu. On je jak u mnogim glavama, i ja sam se pribojavao moguće eskalacije, ali više ne. Sad se samo pribojavam ovog laganog umiranja celog srpskog naroda i njegovog postepenog nestajanja. Ne bojim se da će biti neke katastrofe, osim ako ne dođe do globalnog sukoba i nuklearnog razaranja. U tom slučaju, nemate gde da se sakrijete. Ako do toga ne dođe, Srbija je daleko od ključnih raselina između imperijalnih sila, te je utoliko i bezbedna. Toliko bezbedna, da omogućava postojanje autoritarne vlasti u Srbiji, sa svim njenim izopačenostima.

Da završimo ovaj razgovor na možda malo optimističniji način. Može li jačanje nacionalizama kao svoju reakciju imati buđenje nekih levičarskih organizacija koje će okupirati sve više vremena ili pažnje u javnosti?

Bojim se da nemam ništa optimistično o tome da kažem. S obzirom da sam učestvovao u raznim inicijativama u tom pogledu, shvatio sam da od toga zasad nema ništa. Mi smo kao društvo toliko rastureni da i među levičarima ima toliko elementarne gluposti i moralne razorenosti, da nam nema spasa. Ljudi nisu spremni da vide očigledne stvari. Bio sam u više navrata potpuno zapanjen onim što vidim i čujem, tako da sam i tu siguran da nema izgleda za bilo čim. Ovde jednostavno bilo šta što je konstruktivno, ne može da prođe.

Pitanje za čitaoce: Šta vi mislite o problematici jačanja nacionalizama u svetu? Recite nam u anonimnoj anketi koju možete popuniti ovde.

Intervju je deo realizacije projekta “Uzroci i posledice jačanja nacionalističkih pokreta na Balkanu” između Centra za istraživanje bezbednosti (CIB) i Balkanske istraživačke regionalne mreže (BIRN).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.