Piše: Aleksandar Stojanović
Poslednjih dana se nanovo intenzivirala rasprava oko potrebe vraćanja obaveznog služenja vojnog roka, posle najava čelnika države da je nužnost „odmrznuti“ suspenziju ove, nekada redovne stavke, ne samo u funkcionisanju sistema odbrane, već i u životu zajednice i pojedinaca.
Tim povodom, čuju se različita mišljenja, argumenti i kontraargumenti, češće bazirani na subjektivnom, izrazito emotivnom osećaju, no na čvrstijim, objektivnim temeljima, koje nazivamo činjenicama. Na to, naravno, ne treba gledati kao na nešto što je samo po sebi loše. Ljudi su bića emocije više nego bića racija, a na kraju krajeva, svako ima pravo da mu se neki koncept svidi ili ne svidi, te da o tome iskaže svoj stav, a naročito ako bi „to nešto“, u značajnoj meri uticalo na njegov život, rutinu i planove.
Ipak, razumevanje ove problematike i eventualni afirmativni ili negativni stav (i za jedan i za drugi se može naći uporište), treba početi analizom svetskih, regionalnih i nacionalnih trendova, osnovnih strateških opredeljenja Srbije, kao dnevno-političke isplativosti vraćanja obaveznog služenja vojnog roka u konzervativnom društvu kakvo je srpsko.
„Svet je opasno mesto“
Stavovi koji se često mogu čuti poslednjih godina u stručnom i laičkom političkom etru, govore u prilog tezi da je svet na početku treće decenije dvadeset i prvog veka, mesto značajno opasnije nego što je to bilo samo deceniju pre. Pod time se ne misli samo na aktuelizaciju takozvanih mekih pretnji bezbednosti – terorizma, organizovanog kriminala, migracija, klimatskih promena i sličnog, već i na rekonstituisanje moći država baziranih na vojnim snagama i sistemima naoružanja.
Da u tim opservacijama ima dosta istine, ubedljivo svedoči rat u Ukrajini, koji nas nakon 24. februara (kada su počela ruska dejstva), svakog dana podseća da svet saradnje, kako su ga zamišljali mondijalisti, polako ustupa mnogo kompetitivnijem poretku u kom se na velika vrata vraćaju tradicionalne pretnje, poput međudržavnih ratova ili raketnih udara.
Takav svet u nastajanju (ili svet koji je oduvek imao iste atribute, ali smo iste pokušavali da zamaskiramo „savremenošću i naprednošću“ savremene civilizacije), biće mesto gde su legitimne mete u vojnim dejstvima civilni ciljevi, a prihvatljiva metoda borbe, upotreba oružja za masovno uništenje. Ako je sudeći po izveštajima sa ukrajinskog fronta o upotrebi hemijskog i biološkog oružja (sa jedne i/ili druge strane), jasno je da je granica pređena, te se (nažalost) pre postavlja pitanje kada će biti upotrebljeno nuklearno oružje (taktičko ili strateško), a ne da li će.
Čak i ako bismo zanemarili ratna dejstva u Ukrajini i jedan posredan, ali svetski rat (Ukrajince naoružavaju i finansiraju članice NATO-a), trendovi prethodnih godina su ukazivali da svet treba da ima dosta razloga za zabrinutost. Uostalom, vojni budžeti najmoćnijih država sveta, koji rastu iz godine u godinu, govore o tome da je na delu nova trka u naoružanju, s tim što participanti više nisu dva ideološki suprostavljena bloka, već države koje manje-više, sprovode istu ekonomsku politiku neoliberalnog tržišnog fundamentalizma.
Dakle, ne bi do kraja bilo opravdano reći da su trzavice između Zapada i Istoka, dominantno ideološke prirode. Sporovi su pre geopolitički – više učesnika u igri na „velikoj šahovskoj tabli“ (kako bi rekao Bžežinski), želi za sebe što veće „parče kolača“. Danas je, u većoj meri nego pre deset ili dvadeset godina, očigledno da planetarni tokovi nisu pod suverenom dominacijom jedne države – Amerike. Svet je počeo da se menja i pre ukrajinske krize, ali je sam početak rata ukazao „da više nema nazad“. Više nije opravdano reći da živimo u unipolarnom poretku gde gospodari samo jedna supersila. Takvo stanje stvari je možda bilo aktuelno 2010. godine, ali je preterano o tome pričati samo deset godina kasnije. Unipolarni svet polako ali sigurno menja svoju fenomenologiju, s tim što je kriza u Ukrajini pokazala da će svet sutrašnjice biti sličniji hladnoratovskoj, blokovskoj konstelaciji odnosa u svetskim okvirima, nego situaciji pred Prvi svetski rat, kada je bilo mnogo, međusobno ne toliko čvrsto povezanih sila. Rat je ubrzao procese bezbednosne prirode (očekivani ulazak Finske i Švedske u NATO je dobar primer), pri čemu možemo očekivati dalju integraciju i „zbijanje redova“, a ne fragmentaciju.
Spuštanje nove Gvozdene zavese će uticati na sve zemlje ovog dela sveta. Neće mimoići ni Srbiju.
Srpski put
Sva ta dešavanja na „najvišem nivou“, po vertikali, utiču i na dešavanja u regionima. Pod zaštitom ili sponzorstvom ove ili one velike sile, male države traže svoje mesto u geopolitičkom poretku, kako na svetskom, tako i na lokalnom nivou, formirajući vlastito viđenje odnosa snaga, te kreirajući vlastitu spoljnu i bezbednosnu politiku. Tu spada i naša zemlja. Srbija se, zadnjih dvadesetak godina, (deklarativno) nalazi na evropskom kursu, pri čemu se članstvo u Evropskoj uniji, od strane prethodne i sadašnje vlasti, promovisalo kao cilj od strateškog značaja za Srbiju. Na tom putu, Srbija je ispunila brojne zahteve, kako bi se svrstala u red „poželjnih zemalja“ – otvorila je tržište za priliv stranog kapitala, prilagođavala je zakonodavstvo, reformisala (sa većim ili manjim uspehom), gotovo sve društvene podsisteme (obrazovanje, zdravstvo, vojsku…), sve u cilju približavanja „svetom trojstvu“ na kom počiva identitet EU – zajedničkoj ekonomskoj, spoljnoj i bezbednosnoj politici.
Dok se po pitanju prvog stuba, radilo i radi punom parom (na radost krupnog kapitala, mahom, stranog), primetan je zastoj kada se govori o uniformnoj spoljnoj i bezbednosnoj politici. To i ne treba da čudi – od Srbije se od ranije već traži priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije, a nakon ruske intervencije na Krimu 2014., zahtevalo se uvođenje sankcija Rusiji. Posle početka rata, pritisak je neuporedivo veći da se Srbija usaglasi sa sankcijama koje su uvele gotovo sve zemlje Evrope protiv Moskve. Trenutno shvatanje je, da takvi potezi narušavaju vitalne državne interese, te da predstavljaju nešto preko čega ne treba preći. Već se na tom mestu, opravdano sumnja u iskrene želje članstva u Uniji, jer se otvoreno krše načela jedinstva u spoljnoj i bezbednosnoj politici. Naravno, ova dva principa koja se predstavljaju kao kvalifikatorna, ne poštuju ni same zemlje članice. Španija, na primer, ne priznaje nezavisnost Kosova, iako je punopravni član decenijama već. Aršini su dvostruki, zavisno od količine moći koju sa sobom nosiš, a Srbija je, na našu veliku žalost, opet izuzetak. Bila je to i tokom zločinačkog, protivpravnog bombardovanja 1999. godine.
Ipak, rat u Ukrajini je uticao na formiranje jedne nove realnosti u kojoj je „demokratija“ pala na teme. Realnosti, koja zahteva bespogovornu poslušnost, ne i pitanje za mišljenje. Stvar može da bude samo gora, ukoliko država koja je na udaru očekivanja iz inostranstva, nema jasni, nedvosmisleni i što je još važnije, kodifikovani cilj kom teži. Da je to slučaj, postojala bi pisana obaveza, ali i veća količina spremnosti da se prihvati i cena političkih odluka i strateških opredeljenja.
U takvoj situaciji, analizu državne orijentacije na međunarodnom planu moramo vršiti na osnovu onoga što promovišu političari koji su na vlasti, jer bi oni trebalo da zastupaju narodnu volju, te na temeljima odredbi ispisanih u drugim pravnim aktima.
Tu je veliki značaj strategije nacionalne bezbednosti, dokumenta koji obuhvata ne samo bezbednosne izazove, rizike i pretnje Srbiji, već i (delom) orijentaciju države na spoljnom planu. Strategija nacionalne bezbednosti u strukturalnom smislu, predstavlja deo normativne komponente sistema bezbednosti, a u funkcionalnom, ona je opšta javna bezbednosna procena. Analizirajući odredbe redaktora strategije iz 2019. godine (otkad i definitivno počinje da se javlja ideja o vraćanju obaveznog služenja vojnog roka), može se videti izvestan pesimizam zbog kretanja na međunarodnom planu, kao i očigledni zaokret u poimanju i doktrini nacionalne bezbednosti Srbije.
Da su procene u najvišem strategijsko-doktriniranom dokumentu Srbije (u ovom segmentu) bile na mestu, dovoljno ubedljivo potvrđuje rat u Ukrajini, koji može biti uvertira u bezbednosnu pretnju još većih gabarita po svetski mir i stabilnost. U delu u kom se određuju nacionalni interesi od strategijskog značaja, prvi među jednakima je očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti Republike Srbije. Kao operativne ciljeve (koji su hijerahijski niži od strategijskih), čijim će ispunjenjem, posledično, doći do ostvarivanja navedenog nacionalnog interesa, ovaj dokument navodi odvraćanje od oružanog ugrožavanja i efikasnu odbranu, očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije, jačanje ugleda i međunarodnog položaja Srbije, prevenciju i otklanjanje separatističkog delovanja u različitim delovima zemlje. Kako bi se ostvario prvi navedeni operativni cilj, odnosno kako bi se unapredili odbrambeni kapaciteti države, predviđeno je povećanje snage sistema odbrane, kako bi bio spreman da odgovori na savremene izazove, rizike i pretnje.
S tim u vezi, vrlo je interesantan detalj koji se može zapaziti tokom elaboracije ovog cilja, gde se navodi da će se težiti realizaciji koncepta totalne odbrane. Tako dolazimo do, kada je u pitanju vraćanje obaveznog služenja vojnog roka, ključnog momenta.
Značenje totalne odbrane
Doktrina totalne odbrane nije istorijska nepoznanica. Suštinski, opštenarodna odbrana, strategijsko opredeljenje bivše SFRJ, se u doktriniranom pogledu oslanjala na koncept totalne odbrane, a u ideološkom, radilo se o adaptaciji doktrine naoružanog naroda, ideje za koju su se svojevremeno zalagali francuski revolucionari 1789. godine. Implementacija totalne odbrane podrazumeva angažovanje svih kapaciteta društva u odbrambenim aktivnostima, kako u ratu, tako i u miru. Celokupno stanovništvo mora biti osposobljeno za kolektivnu odbranu od vojne pretnje.
To praktično znači više međusobno povezanih aktivnosti, a pre svega, obavezni vojni rok za mladiće i devojke određene dobi, redovne i vanredne vežbe radi provere spremnosti stanovništva za reagovanje u ratnim okolnostima, kao i realizacija posebnog nastavnog sadržaja u osnovnim, srednjim školama i na fakultetima radi upoznavanja omladine sa teorijskim i praktičnim elementima sistema bezbednosti i kriznih situacija.
Ovako zamišljena odbrana zemlje od pretnji, pre svega, vojnog tipa, predstavlja jasan otklon od reforme sistema odbrane 2006. godine, koja, između ostalog ima za cilj punu profesionalizaciju Vojske Srbije (suspenzija obaveznog služenja vojnog roka 2011. je bio korak ka tome). U postojećim okolnostima, odbrambene dužnosti civila su regulisane Zakonom o radnoj, vojnoj i materijalnoj obavezi, pri čemu se predviđa niz zadataka koje treba da ostvare u ratu, ali ne i u miru. Suspenzija obaveznog služenja vojnog roka 2011. godine je to omogućila. Istine radi, popularnost Vojske Srbije i poverenje koje ona uživa u srpskom društvu, u velikom je porastu tek nakon što se vojni rok služi na dobrovoljnoj osnovi.
Ovo je vrlo interesantan zaokret, jer ne postoje značajna razmimoilaženja između stare i nove strategije nacionalne bezbednosti u procenjivanju globalnog i regionalnog okruženja (iako je vremenska razlika između njih deset godina), te nije, u vreme donošenja strategije 2019. godine, bio najjasniji motiv doktriniranog zaokreta (naravno, ukoliko bismo zanemarili prikupljanje lakih političkih poena). Rat u Ukrajini jeste doneo iznenadne i ubrzane promene na međunarodnom planu, ali je i pored toga, veliko pitanje da li će bezbednost Srbije biti uvećana oslanjanjem isključivo na sopstvene snage, ili kroz partnerstvo sa velikim vojnim savezima. Primer Ukrajine može da bude i zloslutni indikator šta se može desiti zemlji koja nema do kraja definisanu poziciju, a u svom okruženju ima potencijalno neprijateljske trupe. Šta tek onda reći za Srbiju, oko koje se sa svih strana (sem iz pravca BiH) nalaze NATO snage?
Za ili protiv obaveznog vojnog roka?
Realizacija koncepta totalne odbrane, ukoliko pođemo od toga da će predstavljati nešto čemu će se težiti, zahtevaće vraćanje redovnog, obaveznog služenja vojnog roka, jer bi u drugoj varijanti, sam koncept bio degradiran. Dakle, treba reći da su najnovije najave čelnika države (ako izuzmemo opravdanu pretpostavku da su populističke i demagoške) o vraćanju vojne obaveze doktrinirano logične i da su velike šanse da do nje i dođe. Ipak, da bi se do odluke došlo, treba konsultovati stručnu javnost iz oblasti, kako bezbednosne i vojne teorije, tako i prakse (akademsku zajednicu, civilni sektor, oficire i podoficire), te u krajnjoj liniji, širu javnost, čija reč mora da se čuje. Svako iz domena svoje ekspertize, koja je relevantna za pitanja spoljne i unutrašnje bezbednosti države, treba da ima prostor da kaže šta misli (vojni stručnjaci bi ukazali da li srpska vojska ima dovoljno operativnih kasarni, opreme, oružja, oruđa, kao i kadra koji bi sprovodio obuku budućih vojnika; univerzitetski i civilni stručnjaci bi dali doprinos kroz ukazivanje na bezbednosnu, geopolitičku i finansijsku cenu ove odluke i tome slično). Vraćanje obaveze služenja vojnog roka, u ozbiljnim zemljama, nije jednostavna ni laka odluka, i podrazumeva niz aktivnosti koje služe kao prethodnica.
U tom smislu, treba reći da je i logično vraćanje predmeta “Odbrana i zaštita” u školski program, jer se totalna odbrana i temelji na ideji da svi članovi društva imaju bazična znanja o civilnoj zaštiti, civilnoj odbrani, vojsci, pa i sistemu bezbednosti u celini. Međutim, da bi ovaj nastavni sadržaj imao smisla, mora da ima obavezni karakter za osnovno, srednje i visoko obrazovanje, te da ga učenicima/studentima iznose stručnjaci iz relevantnih bezbednosnih nauka. Trenutno, fakultativnost ovog predmeta dovodi do izvesne neozbiljnosti u pristupu ka ovom važnom pitanju.
Učenjem o vojsci, policiji, obaveštajnim službama, ali i o ratu, poplavama, požarima i drugim pretnjama, može se utrti put postizanju većeg nivoa bezbednosne kulture kod građana, što svakako nije nešto što će imati retrogradni karakter. Ukoliko nešto ne može da škodi, možda će moći da koristi. Kada se radi o potencijalno opasnim situacijama o kojima ovaj nastavni sadržaj treba da edukuje učenike, upotrebna vrednost stečenog znanja, u ekstremnim situacijama, može biti razlika između života i smrti.
Svim planiranim i najavljenim potezima u regulisanju odbrane, Srbija, potencijalno, okreće leđa Evropskoj uniji, jer, iako od evropskih zvaničnika dolaze naivna uverenja da će Evropa poštovati srpsko opredeljenje u regulisanju pitanja odbrane, pitanje je do kada će biti tako. Uostalom, uvek će postojati klauzula jedinstvene bezbednosne politike, na koju će ključni faktori u Uniji računati prilikom određivanja da li Srbija napreduje na evropskom putu ili ne. Perspektiva saradnje sa NATO-om (koja je u poslednjih petnaestak godina bila sasvim korektna, što kroz program “Partnerstvo za mir”, što kroz individualne pakete saradnje), takođe će biti pod velikim znakom pitanja. Na kraju krajeva, ukrajinska kriza će samo doprineti i definitivnoj simbiozi EU i NATO-a. O svim potezima Srbije, treba postići nacionalni konsezus i o tome treba otvoreno razgovarati.
Kao što treba razgovarati i o ceni koju će građani Srbije morati da plate u vidu poreza ukoliko dođe do vraćanja obaveze služenja vojnog roka, jer, kako je to nedavno sročio prvi čovek Srbije, “besplatan sir postoji samo u mišolovci”.
Doktrinirani zaokret koji čini Srbija, ima više različitih uzroka. Pored onih “formalne” prirode, u vidu stanja u svetu i regionu, postoje i oni drugi, špekulativniji i nezahvalniji za analizu. To su razlozi dnevno-političke prirode i moguće želje da se određeni potezi vlasti koji mogu naići na negodovanje kod građana (eventualno uvođenje sankcija Rusiji i priznanje nezavisnosti Kosova), neutrališu kroz očekivani pozitivni naboj i ushićenje kod istih tih konzervativnih građana kod kojih vojni rok znači i briga za državu. Veliko je pitanje da li će taj “manevar” uspeti.
Nedvosmisleni stav koji proizilazi iz ove analize, glasi da je trenutno svrsishodnije o nacionalnoj bezbednosti brinuti na mnogo dugoročniji i temeljniji način nego što je to obavezno služenje vojnog roka. Navedeno treba činiti što kroz poboljšanje finansijskih i drugih uslova rada vojnih profesionalaca (da ima velikog prostora za tako nešto, govori i to što oficiri napuštaju vojsku da bi radili manje stresne, a isplativije, manuelne poslove). Dalje, treba insistirati na jačanju položaja nastavnog predmeta “Odbrana i zaštita” u srpskom školstvu, jer se kroz dugogodišnje školovanje, na nenametljiv, ali postojan način, mogu postići mnogo veći rezultati nego kroz agresivno primoravanje ljudi različitih sklonosti da sprovode iste aktivnosti u određenom periodu.
Uostalom, nije bez razloga, jedan od najvećih srpskih vojskovođa svih vremena, Živojin Mišić, govorio, da je “jedan koji hoće, uvek jači od dvojice koji moraju”. Time su mnoge stvari rečene.
